Волела бих да се на трен нађем у неком магичном свету, у свету у којем се поштовање, искрен осмех и стисак руке веома цени. Волела бих да је око мене шарено, разноврсно цвеће које опија својим мирисом док облаци весело скакућу по небу. Волела бих да се у том свету, усред тог шаренила и зеленила, налазе две старе климаве столице, оне у којима можеш да се љуљаш. Волела бих да ме то подсети на детињство, а да поред мене седи моја бака која све моје бриге позорно слуша док јој смежуране руке милују моје. Волела бих да свако осети ту љубав и пажњу и да памти такве тренутке као оне непроцењиве.
Да цени мале ствари, да гледа, слуша и учи и једнога дана све то понови својим потомцима. Волела бих да је све то лако. Да је лако бити пријатељ, сестра, ћерка, девојка. Или да постоји неки кратак приручник за то, приручник помоћу којег бисмо лако пратили животна упутства. Волела бих да се она мала несташна девојчица из продавнице и за десет година радује на исти начин због једне обичне чоколадице. Да и тада каже хвала. Волела бих да технологија толико узнапредује да нам сваки пут кад неког случајно повредимо зазвони аларм речима Погрешио си, пусти понос, извини се. Волела бих да се нико не љути, да се ја не љутим.
Волела бих да свако има особу „која је увек ту за тебе“. Да је та драга особа храни загрљајем и смехом сваки пут кад помисли да је усамљена. Да зна њену омиљену храну и филм. Волела бих да научимо да уживамо у животу. Да волимо иако понекад страхујемо, да играмо иако нисмо талентовали. Волела бих да плачемо кад нам се плаче. Да ризикујемо и када стрепимо.
Волела бих да киша пада само када спавам.
Шта би ти волела, бако?
„Ја бих волела да знаш да то твоје магично место може бити и ово – ако си задовољна. Волела бих да знаш да љубав и пажња увек чекају иза ћошка, жељна нечијег срца, само их треба позвати. Волела бих да знаш да уколико се трудиш и бориш да постанеш добар човек, жена, сестра – ти ћеш то и бити. И није ти потребна технологија да би схватила кад треба рећи извини. Волела бих да научиш да уживаш у животу“.
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: Марија Ердељи
