Млада, храбра и борбена девојка Дејана Бачко својом снагом и вољом за живот успелa је да победи хендикеп. Рођена је без руку што је нимало није омело у мисији да постане хероина. Са само шест година насликала је пужа са разним шарама, троуглићима, круговима и тај рад ће увек имати посебну вредност за њу. Слика левом ногом, досад има преко 500 радова и на све њих је поносна.
Први сусрет са сликарством представљале су сликовнице и књиге о цртању и сликању које јој је мама куповала када је била мала. Од своје девете године је најмлађи члан удружења сликара који сликају устима и ногама. Поред сликарства у коме је јако успешна, она од недавно тренира текводно. На првом такмичењу у паратеквонду у августу освојила је златну медаљу. Иако се спортом бави релативно кратко, успела је да освоји и сребрну медаљу на Европском првенству одржаном у Варшави. У будућности планира да се озбиљно бави спортом, али ни сликарство неће запоставити.
Ко ти је на почетку био највећа инспирација и подршка?
Највећа подршка ми је мама, учила ме је да се не обазирем на друге људе који су ми се ругали, да идем подигнуте главе и само напред. Имам велику подршку и колега и пријатеља. Прихватили су ме онакву каква јесам, као и професори који никада нису правили разлику између мене и мојих вршњака, јер сви смо равноправни без обзира што имамо неки недостатак.
Која изложба ће ти заувек остати у лепом сећању?
Имала сам 12 самосталних изложби, четири у нашој држави, а 8 у другим земљама. Изложбу коју посебно памтим била је у Источном Сарајеву и то је била моја прва самостална изложба коју сам имала са 8 година.
У чему највише проналазиш инспирацију за своје радове?
Проналазим је углавном у граду, када видим да је нешто занимљиво фотографишем телефоном и углавном по фотографији сликам.
Поред уметности, недавно си почела да тренираш теквондо. Откуд баш тај спорт?
Пре теквонда сам тренирала савате бокс у Бачкој Паланци. То је такође борилачка вештина, у којој су неки ударци слични као у теквонду. Када сам се преселила у Нови Сад, преко Фејсбука сам тражила клуб и наишла на страницу клуба у ком сам сада. Контактирала сам тренера Александра Андрејевског и почела да тренирам у мају ове године. Волим спорт, волим да се тучем (шала).
Да ли те више испуњава сликарство или спорт?
Испуњава ме и једно и друго, јер волим то што радим. Углавном ујутру и после подне сликам а предвече тренирам. Што се тиче спорта, планирам да му се озбиљно посветим јер ми је циљ да одем на параолимпијске игре у Токио 2020. године са својим тренером, а потом да завршим академију.
Младима често недостаје мотивације за напредовање, шта би им поручила?
Мене мотивише Ник Вујичић ког сам упознала пре 4–5 година. Он је пун позитивне енергије којом зрачи и преноси је на остале људе, охрабрује, има велику вољу. Поред њега, наравно, и Новак Ђоковић. Младима бих поручила да увек треба имати вољу, снагу, да треба бити упоран, да се увек боре кроз живот јер без борбе, нема ни резултата.
Јована Адамовић
