Овогодишњи TEDxNoviSad понудио нам је одговоре на многа одговорна питања. Једно од њих односило се на свест о културном наслеђу, а представила га је истакнута говорница Вишња Кисић.
Вишња је историчарка уметности, музеолошкиња, менаџерка у култури и генерални секретар организације Европа Ностра у Србији. Својим главним интересовањима сматра активизам, волонтирање и доживотно учење, а свиме што ради труди се да допринесе разумевању међу људима, уз помоћ наслеђа и уметности.
Како се девојчица Вишња заинтересовала за оно чиме се данас бави?
Девојчица Вишња је била јако талентована за природне науке и сви су мислили да ће бити инжењер (смех). Међутим, путовања на која сам као дете ишла са родитељима утицала су на моје тренутно опредељење, јер сам се већ тада заљубила у музеје и галерије.
Зашто волите свој посао?
Зато што ми је помогао да разумем колико перцепција у културном наслеђу утиче на наше ставове, дискриминације… И зато што ми је дао осећај да се ствари могу мењати, јер – ако је раније било другачије – значи да може бити и у будућности.
Зашто различите заједнице различито тумаче исте догађаје?
Као пример навела бих пројекат „Заједничка историја“, који је реализован 2005. у целом региону југоисточне Европе. Идеја је била да универзитетски професори историје анализирају уџбенике свих 12 земаља – самим тим и 12 различитих верзија истих догађаја – и дођу до једног уџбеника, уз уводни наратив како се историјом може манипулисати ако знамо само једну страну приче. Иако се показало да је овај пројекат немогућа мисија, научио нас је да увек треба да се запитамо шта стоји иза тога што нам се сервира.
На који начин коришћење културног наслеђа развија критичко мишљење?
Један од начина је мултиперспективност. Односно, сваки пут кад тумачимо нешто – треба да покушамо да га тумачимо из различитих перспектива, рецимо дечје или женске или мањинске. Код нас је добар пример за то Музеј у Кикинди који прави сталну поставку о Осмој офанзиви, дакле о масовном досељавању у Војводину, укључујући сведочења Немаца, Јевреја и других дошљака.
Како мотивисати друге да буду толерантни и отворени ка другим културама?
Циљ једностраности наслеђа јесте заједнички колектив, дакле, да се ти осећаш као да припадаш имагинарној заједници и да си зато посебан, самим тим и угрожен од стране других група. Управо је тај страх оно чиме се често манипулише и оно што нас спречава да комуницирамо са другима. Решење је што више упознавања на личном нивоу и што мање генерализовања.
Како остати веран себи и својој култури када се преселите у иностранство?
Свако другачије доживљава појам културе и то је оно што нико не може да нам одузме. Подстицање тог страха и угрожености које сам малопре споменула заправо нам сугерише да, ако ступимо у контакт са другом културом, то аутоматски значи да смо издали сопствену. Ако се мени, рецимо, свиђа фалафел и преузмем праксу неке друге заједнице, то не значи да мислим да су ћевапи лоши.
Један си од оснивача пројекта „Креативно менторство“. Како би га приближила некоме ко први пут чује за то?
Идеја је била да постоји 25 ментија из различитих области – међу којима је било и нас десеторо који смо то покренули – и да свако има свог ментора у некој области из које ми не знамо довољно, а желимо да научимо. Почели смо пре 4 године и до сада је кроз тај програм прошло 150 особа, али идеја коју промовишемо је много шира.
Коју идеју промовишете?
Пошто је пракса дељења знања и искуства постала угрожена код нас због страха да ће неко други преузети нашу позицију, желимо да градимо друштво које је довољно самопоуздано и слободно да пита за помоћ, за знање, за другу перспективу, како би се креативне идеје мултипликовале.
Марија Стојадиновић
