Фестивал краткометражног филма „Филмски фронт” 26. октобра званично прелази на следећи, четрнаести левел. Овим поводом разговарали смо са Филипом Марковиновићем, селектором Фестивала, који је од прве године у екипи „Филмског фронта”.
Редитељи се, скоро по правилу, редовно враћају кратком филму. Шта је то што кратки филм чини идеалним за проверу редитељских способности?
Некада је кратки филм био безболан начин да испробаш како функционишу неке замисли које ти се мувају по глави, пре него што се латиш неког већег пројекта оптерећеног императивом успеха и критике. Био је неки вид менталне хигијене после дужих и заморнијих пројеката. Сада се кратка форма све више развија, због интернета који диктира форму кратких клипова, а последица тога је разбијена концентраиција. То видимо и на примеру музике, где смо са албума прешли на синглове. По мом мишљењу, у некој скоријој будућности сама дистрибуција филмова неће бити везана искључиво за биоскопе, јер сада постоје и платформе које омогућавају да и кратки филмови буду исплативи. У крајњој линији, филм је тако и кренуо – од кратког, па се онда продужио. Ко зна, можда је будућност управо у кратком филму.
Једном приликом сте рекли да, када бирате филмове који ће бити приказани, главни критеријуми су идеја и срећа. Како то објашњавате?
О почетка Филмског фронта смо приоритет давали идеји. Код домаћих филмова је технички аспект обично инфериоран у односу на страну продукцију, тако да су и лоше снимљени филмови пролазили ако су били занимљиви. Што се тиче другог критеријума, фактор среће је заиста био пресудан при селекцији, нарочито прошле године када је стигло близу 5000 филмова. Ја имам такозвани метод од десет секунди – ако ми се не свиђа почетак филма или неки комад из средине, ни не одгледам га до краја. Пошто је ове године приспело око 1000 филмова, успео сам да им посветим више времена.
По чему је специфична овогодишња селекција?
Селекцију никад не радим тематски, али се она некако сама обликује. Увек се осети неки талас и нисам сигуран од чега то зависи. Јесу то филмови из различитих делова света и различитих култура, али сви смо мање-више повезани сличним утицајима. Рецимо, ове године постоји велики број филмова који се баве мушко-женским и уопште међуљудским односима.

Колико се селекција Србија/Регион разликује од Међународне?
Разликују се по много чему. Рецимо, у регионалној селекцији увек се осети извесна трауматизованост, јер су то друштва која имају дубоке ране и тренутну подељеност. Занимљиво је како се то прелама, пошто сада стасавају аутори који немају везе са конфликтима и ратовима у бившој Југославији. То су људи који су рођени касније и нису живели у заједничком простору, али их то ипак копка. Ако си овдашњи аутор, не можеш да побегнеш од тога. Заправо, можеш, али то буде безвезе и осети се. Необично је што је ове године било мало филмова из Босне и Херцеговине, можда нисмо успели да допремо до њих. С друге стране, из Србије је стигло око 60, готово исто толико из Хрватске, а из Црне Горе је приспело 5–6. Македонци су изненадили продукцијом, док Словенци већ традиционално одржавају висок квалитет.
Да ли су аутори кратких филмова углавном млађи људи или међу њима има и искуснијих ауторских имена? Како бисте то објаснили?
Неписано правило је да се кратким филмом углавном баве млађи људи, силом прилика и зато што им то буде задатак на Академији. Око 70% пријављених су млади између 20 и 30 година. У независној светској продукцији има и старијих аутора, који се баве кратким филмом зато што им то иде и зато што тако размишљају. Рецимо, прошле године је најстарији пријављени имао 77 година.
Шта једном младом аутору доноси чињеница да је у селекцији филмског фестивала?
Фестивали су једини начин да свој кратки филм прикажеш негде, а циљ сваког младог аутора је да то што радиш буде виђено на што више места и да добије награде, односно да неко из посла потврди да то ваља. Фестивали су битни и за кратки филм, али и за филм уопште. Чак и холивудски филмови прво иду на потврду кроз европске фестивале, па, ако ту прођу, иду и на тржиште. У том смислу се може рећи да од фестивала све зависи, тако да је од огромног значаја ако ти, као млад аутор, будеш награђен.

Посетиоци овогодишњег Филмског фронта биће у прилици да одгледају премијеру филма Парада папирних лутака аутора Атона Пoла. С обзиром на то да он на врло специфичан начин изражава себе, како бисте га приближили публици?
Парада папирних лутака је анимација која се мени свидела јер је кратка, шарена, атрактивна и мислим да је добро уклопљена у остатак програма тако да одмори публику, али да је истовремено и запамти.
Слоган овогодишњег Филмског фронта је: Пређи на следећи левел. Шта Ви треба да урадите да бисте прешли на следећи левел?
Ух, нисам сигуран шта је следеће (смех). Можда би требало да направим неки већи пројекат у оквиру своје продукције, дуги играни филм или тако нешто. Или да направим пробој ка европским фондовима, како би све то што иначе радим са Кино клубом учинио видљивијим, масовнијим и – зашто да не – боље плаћеним.
На ком левелу је Филмски фронт?
Сада је на четрнаестом, а претпостављам да ће 15. бити исто ово, али много брже.
Марија Стојадиновић
Извор: Филмски фронт