На Камерној сцени Српског народног позоришта ових дана изводила се једна сасвим необична, а опет, обична, представа. Да питате њене глумце, они би вам сигурно рекли да је то представа као и свака друга. Али да питате њену публику, она би вам рекла да је то представа снажнија и невероватнија од било које друге.
„Празан глас“ је назив овог изванредног покушаја укључивања особа са интелектуалном ометеношћу у културу, у уживање у њој и њено стварање. Настала у продукцији организације Пер. Арт, ова представа доноси животне приче својих јунака, корисника Дневног боравка Милан Петровић, који храбро и неустрашиво излазе на сцену и под светлима рефлектора публику уводе у свој свет. Кроз причу, стих, монолог, фотографију или песму, представљају себе, своју личност, жеље, тежње и снове, разоткривајући се у нади да ће свет, или макар они за које у том тренутку играју, препознати човечност у њима самима, препознати друга, комшију, брата, сина, кћерку, жену, све оно, што они већ јесу, свакога дана.
Не само концепт представе, већ и обраћање њених протагониста, говор у првом лицу, као и директан и отворен разговор са публиком, терају вас да се замислите и запитате над питањима која се отварају, да застанете пред предрасудама које су свеприсутне, да преиспитате друштво, али и себе.

Режију ове представе потписују у Пер.Арту Саша Асентић и Оливера Ковачевић Црњански, док је за сценографију и костиме задужена Наташа Мурге Савић. Чланови групе Пер.Арт који изводе „Празан глас“ су: Наталија Владисављевић, Горан Гостојић, Маријана Шугић, Снежана Булатовић, Дејан Шуљан, Марина Сремачки, Марко Башица, Вук Вуковић, Беата Перге, Бојана Стојановић, Михаило Петровић и Далибор Шандор.

У разговору са глумцима, сазнали смо да их учешће у овом пројекту испуњава, чини да се опусте, забаве и забораве на свакидашњост. Било да играју улогу другачију од њих самих или да представљају себе, као што је то случај у Празном гласу, истичу да им није напорно и да се сваки рад исплати када се на крају добије аплауз, те да треме никад нема.
Посебно им се допадају путовања која су саставни део сваке глумачке трупе, па и ове. Осим у Србији, ови глумци представљали су се и публици у Црној Гори, Италији, Немачкој, Словенији, а баш ових дана, аплаудирају им и Македонци.

– Ја када чујем аплауз, срце ми буде огромно – каже Марина, док други потврђују. Далибор истиче како му глума помаже у изградњи самопоуздања, а Снежана као своју највећу жељу наводи – остваривање успеха у позоришту и стизање, „степеник по степеник, до самог врха“, у чему се, још једном, сви слажу.
Како кроз разговор, тако и кроз сценско извођење, ова група невероватних људи има ту моћ да вас обузме својом енергијом, да вас увуче једном центрифугалном силом, тако да се у вама ускомешају најразличитија осећања, све у исти мах, а на крају да остане само једно – љубав, према животу, и према човеку.
Сања Ђукић