Флаута је јединствен спој изразито лирског и покретљивог, виртуозног инструмента, а звук који ствара је изражајан и идиличан. Флаутисткиња Ања Малков, студенткиња прве године флауте на новосадској Академији уметности, освојила је прву награду и назив лауреата на Међународном такмичењу Даворин Јенко.
Први пут је исказала своје интересовање према овом инструменту са шест година, а захваљујући страсти, таленту и мотивацији да напредује – добитница је више награда. Освојила је прву награду на Међународном такмичењу Антон Еберст, које се одржава у Новом Саду, а такође и прву награду и назив лауреата на последња два републичка такмичења. За „Омладинске новине“ говори о освојеној награди, својим првим корацима везаним за флауту, као и о плановима за будућност.
Какве утиске носиш са недавно одржаног такмичења на ком си освојила прву награду?
На Међународном такмичењу Даворин Јенко ове године имала сам прилику да свирам пред значајним флаутистима који су били у жирију. У оквиру такмичења се одржавао мастер клас који је држао Андрас Адорјан, велики флаутиста и професор. То ми је уједно и најзначајније искуство, јер сам имала прилику да радим са њим и чујем његово мишљење о свом свирању.
Да ли својим највећим успехом сматраш освојене награде или нешто друго?
Мој највећи успех је то што из дана у дан све више напредујем, имам све већу мотивацију и све више волим да свирам.
Зашто баш чаробна флаута, а не неки други инструмент?
Када сам имала пет година, родитељи су ме уписали у музичко забавиште у оквиру Музичке школе Јосип Славенски. На концерту на ком сам певала у хору, гостовала су мало старија деца која су свирала различите инструменте. Међу њима је било и оних који су свирали на малим пластичним флаутама. Одмах ми се свидео тај инструмент и следеће године сам почела да га свирам у класи професорке Милице Јевић.
Како изгледа дан једне уметнице, колико сати дневно посвећујеш флаути?
Вежбам флауту онолико колико могу да стигнем због осталих обавеза на факултету. То је углавном три, четири сата дневно, а када спремам неки битан наступ или такмичење, и више. Такође, битније од вежбања сатима је квалитетно вежбање. Некада је и два сата квалитетног вежбања корисније него шест сати деконцентрисаног свирања.
Колико је за успех уметника заслужан таленат, а колико рад?
Таленат је основа, без њега је немогуће постићи било какав успех, али да тај таленат не би био протраћен потребно је много рада и одрицања. Тако да не знам шта је значајније од та два, јер се ни без једног ни без другог не може бавити уметношћу.
Које су предности соло наступа, а које наступа са оркестром?
Као флаутиста ретко имам прилику да наступам сама на сцени, углавном свирам са клавирским сарадником или у камерном ансамблу. Када наступам, волим да размењујем енергију са људима који су са мном на сцени и то схватам као суштину бављења музиком. Када свирам соло или у мањим саставима, имам већу слободу музичког израза, док се у оркестру углавном свира како диригент каже.
Који су ти омиљени композитори и да ли си пристрасна приликом сачињавања репертоара?
Приликом сачињавања репертоара бирам дела која ми се у том периоду свиђају. Не волим да свирам оно што ми се не допада мада понекад морам, али често и такве композиције заволим. Тренутно волим да слушам дела француских композитора деветнаестог и двадесетог века, али нешто у чему увек уживам су дела Баха, Моцарта, Бетовена.
Како окружење реагује на чињеницу да се бавиш класичном музиком?
Обично ме људи питају шта ћу да радим са флаутом кад завршим факултет. Не знам колике могућности имам после, али се још увек не бринем око тога јер верујем да свака особа која је добра у свом послу и која довољно воли, жели и труди се да успе то може и да оствари.
Шта би посаветовала младим музичарима који су тек на почетку пута и теже ка остварењу зацртаних циљева?
Као млад музичар, који је на почетку свог пута, мислим да су најбитнији квалитетан рад, квалитетан одмор, јасан циљ, мотивација и вера у себе чак и онда када није све онако како смо замислили.
Јелена Драпић
