Време пролази, осећања се мењају, људи долазе и одлазе. Стиже нам јесен и нова студентска година. Дечији весели смех и граја су украсили почетак септембра, па смо увелико знали да је почетак нове школске године. А да ли смо ми спремни за наш нови почетак? Хоће ли се чути наш смех и граја? Облаци су још увек светлоплаве боје, и док понекад дође дан кад се светлоплава прелива у сиву, ми не маримо пуно за то, јер се још увек црвкут птица сваког трена чује.
У јуну нам се чинило као да имамо довољно времена за све наше планове, оне реалне и оне о којима свако лето наново сањамо. Сада, када је стигао октобар, питамо се колико смо планова реализовали и тиме се осећали срећније, испуњеније, способније. Питамо се и колико пута смо шетали по киши, јели сладолед или лубеницу, причали са најбољим пријатељем, наспавали се. Ситница до ситнице које су биле задужене само за једно: напунити батерије. Батерије за даље студирање далеко од куће, учење, упознавање нових људи, батерије за добра и лоша искуства. И онда се запитамо да ли смо довољно напунили своје батерије.
Да ли смо довољно пута загрлили своје очеве и мајке сад, на распусту, кад смо више времена проводили са њима? А колико је то довољно? Онолико колико је потребно да ваши родитељи знају да сте ви они њихови клинци из детињства који их обожавају и дан данас истом мером, без обзира на све. Они на које могу да рачунају, они на које су поносни.
Да ли сте приредили драгој особи барем једно изненађење и тиме је усрећили? Да ли сте урадили или научили нешто ново? Да ли сте боље разумели нечије проблеме? Да ли су се смањиле предрасуде о било чему што нисмо ми сами?
Да ли сте срећни?
Кад се сунчеви зраци повуку у своје одаје, па тихим кораком наступи мрачак, у својим собама, ушушкани у најдражем кревету поред ког стоји климави ормарић са старим фотографијама, сви ћемо признати да често размишљамо о овим и још многим другим стварима. Размишљамо како је прошао дан и премотавамо филм. Понекад то радимо хиљаду пута.
Имали смо времена, дана, пријатеља, прилика, осмеха, изненађења. Да ли смо спремни? Да ли смо напунили батерије?
Кристина Ивковић Ивандекић
Фото: Марија Ердељи
