Нова достигнућа у роботици често нам распирују машту и терају на размишљање о томе који су њени крајњи домети. Многобројне могућности које ова област пружа мотивисале су роботичара Косту Јовановића да се потпуно посвети одабраном позиву. Коста се школовао на Електротехничком факултету у Београду, а усавршавање наставио у Немачкој, у компанији SMS Siemag, Техничком универзитету у Минхену и Немачком центру за свемирска истраживања (DLR).
Са тимом ЕТФ-а имао је прилику да од 2009. до 2012. учествује на великом европском пројекту Eccerobot. Портал Superste га је 2013. прогласио најбољим младим научником у Србији, а може се похвалити и Наградом Града Београда, Фондације Никола Тесла, као и Наградом Универзитета у Београду. Поносни је власник и награда са такмичења у области роботике у Риму и Истанбулу. Недавно је завршио докторске студије и ради као асистент на Електротехничком факултету, где је ових дана активан поводом реализације модерне лабораторије за индустријску роботику.
Да ли је бављење роботиком твој сан из детињства или се интересовање јавило у каснијем периоду?
Заинтересовао сам се гледајући цртани филм Трансформерси, као врло мали, да бих потом, за полазак у школу, од баке добио књигу „Чудесан свет рачунара и робота“, што је, морате признати, за 1993. годину било врло футуристички! Право интересовање је дошло на Електротехничком факултету где сам упознао интересантне области које се у техници и инжењерији отварају, а саставни су део роботике.
Шта је то у роботима што те привукло да се посветиш њиховом изучавању и усавршавању?
Роботи су неоспорно део наше будућности и од њих се много очекује. Они се пројектују да истражују морска и океанска дна, друге планете, да замењују људске удове, да замене човека у тешким и досадним пословима, као и да буду кућни асистенти. За прављење једног једноставног робота потребно је знање механике, електронике, управљања, програмирања, енергетике – што говори о томе колико је тај позив креативан и захтева ширину, али је и даје онима који се њоме баве. Највећи потенцијал видим у персоналним роботима чија ће улога пре свега бити у обављању наших свакодневних активности у домаћинству, али и нези старијих особа.
Колико ти је значило што си био у тиму који је радио на роботичком пројекту „Eccerobot“ и шта ти је то искуство донело?
Рад на теми најсавременијег сервисног робота била је прилика која се, у тој фази каријере, ретко добија. То искуство ми је, између осталог, омогућило сарадњу са водећим стручњацима из области, упознавање робота који се развијају широм света, као и прилику да боравим на престижним институцијама са најсавременијом технологијом.
Успеси које си остваривао у роботици увек су били награђивани. Да ли постоји награда коју би посебно издвојио и због чега?
Драге су ми награде које сам добио у Србији јер сам тиме могао да будем пример младим генерацијама које се ентузијастично баве својим областима и пружим им подстрек да наставе са радом. Ипак, издвојио бих прву награду на такмичењу у безбедном управљању роботима у Риму 2015. јер се дуго бавим том облашћу, а такмичење је организовао конзорцијум европских институција које држе примат у тој сфери.
Шта поручујеш младима који деле твоју пасију према роботима?
Онима који су већ пасионирани роботима не треба много мотивације, јер је ту лако пустити машти на вољу и видети шта носи будућност, стога бих се обратио онима који вагају да ли се бавити науком у Србији или иностранству. Поручио бих им да, уколико не могу да буду део наших тимова који сарађују са жариштима науке у иностранству, потраже шансу у институцијама које се баве најсавременијом технологијом и имају велику традицију и резултате у области. Битним сматрам одржавање контакта са домаћим институцијама, не би ли сутра заједничким залагањем освајали пројекте и тржишта из Србије.
Станислава Анђелковић
