Девојка која са уживањем и лакоћом свира на највећем и најсложенијем музичком инструменту са жицама – харфи је двадесеттрогодишња Новосађанка Тијана Козарчић. Основно и средњошколско музичко образовање стекла је у Музичкој школи „Исидор Бајић“ у класи мр Жељке Спонза. На такмичењу младих харфиста у оквиру 7. Фестивала харфи освојила је трећу награду у категорији јуниора. На међународним такмичењима младих музичара Петар Коњовић освојила је две друге и једну трећу награду, а на Међународним такмичењима Друштва харфиста Словеније у Велењу две златне плакете. Прошле године завршила је основне студије на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Љиљане Несторовске са просечном оценом 9.81. Била је стипендисткиња Министарства просвете, науке и технолошког развоја Србије за изузетно надарене студенте. Похађала је курсеве код светски познатих харфисткиња Елизабет Фонтан Бинош и Ане Лоро, а сада додатно знање стиче на мастерским студијама у Аустралији.
Како је изгледао твој први контакт са харфом?
Тата ме је у мојој седмој години водио на пријемни испит за музичку школу. Договор је био да свирам гитару и сасвим случајно је прочитао да постоји и одсек харфе, што је одмах променило мој избор инструмента. Први сусрет са, за мене тада огромним инструментом, пробудио је изазов и захваљујући пажљивом приступу прве професорке Жељке Спонзе, њеном стрпљењу да ми уз пуно љубави и охрабрења приближи лепоту звука и свирања, постепено сам савладавала технику и композиције.
Колико времена је било неопходно да овладаш изазовима свирања на овом инструменту?
Мислим да сам већ крајем прве године свирала композиције које су подразумевале и употребу педала – уз помоћ њих се на харфи добијају сви „повишени и снижени” тонови, тј. „црне” дирке на клавијатури. Технички захтеви композиција су долазили са годинама, а само музицирање је и данас изазов код сваке нове композиције.
Чије композиције изводиш са посебним уживањем?
Највише волим да свирам композиције које су компоновали харфисти, као што су Henriette Renie или Carlos Salzedo, али исто тако волим да у свој репертоар уврстим и композиције домаћих композитора – Исидора Бајића, Душана Радића. Посебно ми је драга Легенда Илије Маринковића.
Какве утиске носиш са Светског конгреса харфи у Сиднеју на ком си била једна од 24 изабраних харфиста из целог света?
Ови конгреси се организују сваке треће године, сваки пут у другој држави. То је било искуство од непроцењиве вредности. Срела сам се са харфистима из целог света, било је пуно концерата и мастер класова на којима смо могли чути разна извођења, како из класичног репертоара, тако и пуно нових приступа звуку харфе и коришћењу овог инструмета у модерним композицијама.
На који начин можемо заинтересовати младе да се почну бавити класичном музиком?
Моји пријатељи, мислим на оне који нису музичари, кад једном пођу са мном на неки концерт класичне музике, углавном се одушеве и после тога не треба превише наговарања да идемо поново. Доста деце похађа основну музичку школу јер родитељи увиђају добробит које доноси музичко образовање. Имамо пуно сјајних младих музичара чији таленат заслужује шансу да га покажу.
Које су твоје жеље за наредни период када је уметност у питању?
Предложена сам да свирам као солиста концерт Алберта Хинастере, па бих волела да се то оствари, а у следећем семестру имам у плану да свирам Моцартов концерт за харфу и флауту, као и да наступам са гудачким квартетом у камерном саставу.
Јелена Драпић
