Прва знања и искуства о глуми, сцени и позоришту млади глумац Александар Стевановић стекао је као члан дечјег и омладинског позоришта Дечјег центра у Нишу. Скромно знање, као и огроман таленат, помогли су му да постане члан Академског позоришта у родном граду. Имао је прилике да се опроба пред камером у појединим кратким филмовима и скечевима, што му је помогло да научи разлике између глуме у позоришту и глуме на филму.
Нишко Академско позориште се готово са сваког фестивала досад враћало са понеком наградом. Прошле сезоне представа „Stand up Serbie“, у режији Владимира Цвејића, донела им је чак 25 награда са различитих фестивала. Ове сезоне представа ,,Мученици“ претендује да надмаши овај велики успех. Оно што је најдрагоценија карактеристика овог позоришта јесте велики труд и енергија коју глумци улажу у свако извођење.
Шта за тебе представља глума?
На сцени смо. Играмо. Изговарам неку реплику и публика се смеје толико да себе доводи до аплауза. Осећам огромно, неизмерно задовољство које ме нагони да и у даљем току представе поново засмејем све те људе. Осмех и смех су први знаци љубави! Смех и сузе су две крајности, а ја глумећи покушавам да балансирам између њих, јер је глума једно занатско баратање емоцијама. Глумећи, здраво се односим према животу, и тада сам према њему најискренији. Глумећи, здраво се односим према позоришту, и тада сам према публици најискренији.
Када си и како постао члан Академског позоришта?
To се догодило октобра 2013. године. Веровао сам да као студент треба да постанем и члан студентског позоришта, те сам отишао на аудицију и исход је био најбољи могући: примљен сам у Позориште! Сматрао сам за исправно и позоришно васпитано, да се кад год је било прилике налазим у позоришту. Дошао сам најпре до прве, потом друге своје улоге, и тако редом, што је засад кулминирало једним личним признањем са Фестивала академских позоришта Србије у Новом Саду. Поред признања, толико је задовољства и осмеха, и некакве истинске унутрашње лепоте, којом ми је узвраћено за сваку игру.
Које представе су тренутно на репертоару и да ли радите на некој новој?
Тренутно играм у шест представа: „Stand up Serbie“, „Ходачи“, „Мачор на усијаном лименом крову“, „Пљачка трећег маја“, „Мученици“ и „Мртво море“ – представа која је имала најскорију премијеру. Предстоје нам многи фестивали. Најпре фестивал у Бечеју са представом „Мртво море“ и то ће бити прво гостовање ове представе ван Ниша. Затим ревијално гостовање „Мученика“ у Крагујевцу, због великог интересовања, јер су „Мученици“, овогодишњи двоструки лауреат тамошњег фестивала „Златна кулиса“. Потом пут у Грчку у град Серес, такође са „Мученицима“, затим „Ходачи“ у Крагујевцу и у Београду, „Мученици“ на фестивалу у Лакташима, у Републици Српској. Предстоји нам и традиционална завршница сезоне, али и наш позоришни маратон.
Који су твоји планови за наредни период?
Представа „Ходачи“ у којој играм је копродукцијски пројекат између Ниша и града Бордоа у Француској, који укључује и гостовање, тако да ова представа подразумева једномесечну турнеју на јесен. Оно што би ми најпре ваљало чинити је да у преостала два испитна рока стекнем услов за упис наредне године студија, пошто у време последња два испитна рока нећу бити у Нишу.
Јована Адамовић
