Марина Бојанић Lucy је студенткиња Академије уметности у Новом Саду, на Одсеку за сликарство. Досад је имала неколико колективних изложби и две самосталне изложбе.
Прва самостална изложба одржана је у Културном центру у Зрењанину, а друга је отворена у Culture exchange у Новом Саду. Поред портрета, који представљају област сликарства којом се највише бави, Марина црта и storyboard за разне филмове и развија идеју повезивања литерарне уметности са сликарством.
Зашто баш портрети?
Искључиво радим портрете зато што је то приказ неког одређеног човека, односно његовог лика, карактера и огледало духа. Улога портрета репрезентује одређену особу и чува успомену на њу. Иза сваког портрета крије се сам уметник. И на основу неколико трагова, отисака, може се кристализовати какав човек га је створио. Види се уметников карактер, емотивно стање и тренутно осећање. Чак се може закључити и шта је мучило уметника и зашто се јавила потреба да баш у том стилу и са тим нијансама пренесе своје виђење у том облику.
Шта доводи до емоције коју пресликаваш на слику или на цртеж?
Инспирише ме све што је прошло кроз свет, што је оставило трагове, целокупна прошлост, сва сећања и све што следи. Првенствено, најјачи утицај на моје стваралаштво имају проблем и различитост, као и људи који су визуелно драстично другачији од других и уметници као што су Илија Босиљ, Тијана Којић, Паул Кле и Егон Шиле.
На који начин су изложбе утицале на твој рад?
Имала сам две самосталне изложбе и неколико колективних, у виду секција и група. Прву самосталну изложбу отворила сам 2014. године, на петак 13. и заволела сам тај датум јер је и следећа изложба била отворена на тај дан годину дана касније. Прву изложбу дуго сам припремала и било је то јако велико искуство. У почетку сам била несигурна, али касније када сам прочитала критике и чула разне позитивне коментаре, то ме је подстакло да радим без престанка. Схватила сам да желим да се бавим овим послом и да се сваки труд исплати.
На који начин повезујеш две уметности – писање и сликарство?
Помоћу литерарног текста који ћу почети да форсирам уз сваки цртеж или серију, намеравам да скренем пажњу на пут којим желим да посматрач иде, а то је само усмерење на пут којим се крећем. Преферирам аутопортрете и да бих то неговала убацујем и текст који објашњава ситуацију на слици и зашто је таква ситуација. Зато сам решила да све повежем и да оно што се не види на слици искажем кроз текст.
Да ли си се пронашла у цртању storyboard–a и како то функционише?
На Академији уметности се често сарађује. Колеге са драмског департмана су чуле и виделе да сам брз и вешт цртач и онда су ме позвали да радим storyboard по сценарију за краткометражни филм. Storyboard се састоји из серије скица за кадрове. Одабира се најбоље уз консултације са продуцентом, камерманима и глумцима. Прави се визија филма, односно како ће тећи радња по кадровима у виду малих цртежа.
Сања Пјевчевић
