Какав је осећај када те животни пут нанесе у једну малу балканску земљу Србију, испричаће нам двадесетпетогодишњи Амоси Питер, који долази из Танзаније. Пореклом из града Мусоме, одлази у Кампалу у Уганду где завршава средњу школу, након чега уписује Високу школу у Дар Ес Саламу. У разговору са њим сазнаjемо како је текао даљи пут његовог образовања, шта га је довело у Београд и да ли се навикао на наш језик и културу.
Када си одлучио да желиш да студираш у иностранству?
Захваљујући међународној сарадњи са другим државама, у мојој земљи сваке године одређен број студената добије прилику да студира у иностранству. Tanzania Commission for Universities је организација која заједно са Министарством образовања омогућава студентима напредак у образовању. Захваљујући одличном просеку, 2012. године добио сам стипендију која ми је омогућила да своје даље школовање наставим у Србији. С обзиром да је мој избор био економија на Универзитету у Додоми, Економски факултет у Београду био је моја следећа станица.
Колико се разликују системи образовања у Танзанији у односу на Србију?
Студирање у Танзанији има више сличности са америчким системом него са српским. Активности током целе године, тестови, семинарски радови, колоквијуми – све то улази у завршну оцену. Највише 250 људи може да упише један факултет. Код нас се на једном месту налази универзитет где су смештени сви факултети. Факултет обезбеђује плаћену тромесечну праксу у току студија, која улази у завршну оцену.
Да ли ти поред студирања остаје времена и за друге активности?
Од прошле године држим часове свахили језика у Музеју афричке уметности. Курс траје два месеца, а одржавају се и радионице за децу. Сви који су досад прошли кроз курс су веома задовољни и свидео им се језик. Учествујем и на разним панел-дискусијама где представљам своју земљу. Када завршим факултет, волео бих да будем стручњак у својој области како бих једног дана стечено знање могао применити у Танзанији.
Како ти се чине српски језик и наша култура?
У Србију сам дошао у октобру 2011. године и тада су почели часови српског језика који су трајали до јуна наредне године. У почетку није било лако, али уз труд и упорност, све се може. Културу сам прихватио и навикао сам се временом, није ми то представљало велики проблем. Док ме нису упознали, људи су били помало скептични, али сада је већ ситуација другачија и имам много пријатеља овде.
Шта је у Србији на тебе оставило највећи утисак?
За ове четири године имао сам доста прилика да путујем по земљи. Обишао сам Чачак, Ниш, Нови Сад, Златибор и још многа места. Људи су веома љубазни, спремни су да помогну и веома воле своју земљу. Сваки крај има своје обележје, нагласак, менталитет, и то је оно што ми се највише свиђа овде.
Николина Комазец
