Према мишљењу многих музичких стручњака опера представља један од најкомплекснијих облика уметности у ком се од певача очекује да успешно „жонглира“ певањем, глумом, као и интерпретацијом текста уз пратњу оркестра. Посматрајући оперска извођења Николе Микића, баритона из Лесковца, сви набројани елементи се међусобно стапају у складну целину, што нам потврђују награде које је освајао, међу којима је најзначајнија лауреат на такмичењу „Никола Цвејић“ 2014. године.
Публика у Београду имала је прилику да Николу чује у оперети „Слепи миш“ у улози Франка, управника затвора, док је нишке љубитеље опере освојио као берберин Фигаро у Росинијевој опери „Севиљски берберин“. Иако би волео да наступа у иностранству, његови планови везани су за Србију јер жели да настави да дели уметност са овдашњом публиком.
Да ли си већ на почетку свог музичког образовања видео себе као оперског певача?
Моје упознавање са класичном музиком почело је у основној музичкој школи, на одсеку за клавир. Након тога уследила је средња музичка школа када сам увидео да соло певање представља прави облик уметности за мене, који сам убрзо заволео и знао да желим да се у том смеру образујем.
Колико ти је у даљим успесима значило то што си лауреат такмичења „Никола Цвејић“?
На тај успех сам и најпоноснији јер сам у том периоду био претрпан обавезама и исцрпљен оперским пробама, те сам у тренуцима када сам највише сумњао у себе успео да освојим ту престижну награду. Поред искуства, то ми је била прилика за упознавање, а касније и сарадњу са професорком Радмилом Бакочевић са којом сам кренуо да радим интензивније. Захваљујући тој награди бивао сам озбиљније схваћен у свету класичне музике код нас.
Да ли ти више прија атмосфера са такмичења соло певача или са наступа у опери?
Увек је пријатнија атмосфера на наступима у опери јер, иако тада у публици има критичара, постоји опуштеност у дељењу онога што имате да покажете са публиком. Људи који се баве сценским послом, били то глумци или певачи, воле да буду индивидуалци, да се истакну. После одређеног броја извођења, са добрим познавањем свог посла и одређеном дозом професионализма, долази до жеље за импровизацијом. Уметници науче своје деонице до детаља и тада наступа жеља за „поигравањем“ са тематиком, начином сценског извођења, чак и певањем. Зато је слобода много већа, за разлику од строгих правила са такмичења.
Како проналазиш „праву“ комбинацију певања и глуме на сцени?
Када је певање испред глуме, трпи радња. Када је глума испред певања, трпи лепота дела. Опера садржи делове када је битнија музика и делове када је битнија драматика. Зато постоје оперски редитељи, тако да када се публици чини да једно има предност у односу на друго, то није случајност, већ тачна намера редитеља.
Колика је заинтересованост младих за одлазак на оперу, према твом искуству?
Младе не интересује опера, све док не оду једном. Након тога се стално распитују када ће опет бити неко извођење. Све што треба је да се једном заинтересују и тада ће схватити колико их то обогаћује и како им је баш то недостајало у животу.
Шта би поручио младима који се тек упуштају у свет соло певања?
Уколико вам се свиђа специфичан начин живота који вам овај свет пружа, чека вас бескрајна забава која, иако умара дух и тело, чини то тако да их трансформише у нешто боље и квалитетније.
Станислава Анђелковић
