Данас (27. 4) са почетком у 19 часова на сцени Новосадског позоришта изводи се представа редитељке Анке Браду „Ричард Трећи забрањен“ или „Призори из Мејерхољдовог живота“ Матеја Вишњека. Редитељки ће ово бити четврта режија у Новосадском позоришту, а играју: Арон Балаж, Силвија Крижан, Золтан Ширмер, Атила Мађар, Арпад Месарош, Иштван Кереши, Атила Немет, Нора Габор Молнар, Габор Понго, Даниел Хуста, Габриела Црнковић, Емина Елор и Агота Ференц.
Карте по цени од 400 динара могу се купити на благајни Новосадског позоришта данас од 17 до 19 часова.
Уметник и његови демони. Ова представа открива како уметник, у судару своје стварности и непрегледних простора сопствене имагинације, проналази инспирацију, бори се са собом и како из сновидљивих делиријума његове подсвести настају нека од најузбудљивих уметничких дела људске цивилизације.
Матеј Вишњек, човек је који је после Јонеска обновио тему апсурда. Овај румунски драмски писац, који живи у Паризу и пише на француском, не гледа на апсурдност као на стилску форму или на позоришну моду, већ као на стање света. Његови комади, који се играју на свим сценама Европе, баве пре свега идентитетом постдиктаторских земаља који се ових дана чини све компликованијим.
Тема остаје иста, и ако говори о блиској прошлости, и ако радњу својих драма ставља у далеку прошлост, или пак ако говори о медијским креацијама трећег миленијума и о нестајању човека. Вишњекове ситуације су снажне, његове анализе човека и његове средине изванредно тачне, а његов језик специфичан, што његове драме чини веома читљивим. Комади које пише редовно испитују проблеме источне Европе, посткомунистичке режиме. Његова главна тема је рана на телима источних земаља, која се понаша као отворени лом. О томе је била и, пре неколико сезона, по његовом тексту изведена представа „Историја комунизма у два дела”.
У историји позоришта легендарни је сукоб чији центар можемо дефинисати као линију између стваралаштва Мејерхољда и Станиславског. Велики редитељ је био ученик Ајзенштајна, борац за комунизам и за људска права који је своје представе играо у фабрикама и видео је свој циљ у подизању пролетаријата (у том погледу можемо у њему да поздравимо и неку врсту пре-Брехта). Али режим, који је он својим стваралаштвом подржао и чији је народ хтео да подиже, да га чини бољим, самосвесним, револуционарнијим, ухапсио га је и убио.
