Прочитајте како је било Кристини, студенткињи Филозофског факултета у Новом Саду, на њеној волонтерској пракси у Палерму прошлог лета.
Као сваком великом авантуристи, сан ми је да спакујем своје коферче и упутим се ка непознатим пределима. Први корак свог путовања начинила сам откривши AIESEC, међународну студентску организацију и захваљујући њој пронашла сам праксу у Палерму, на југу Италије. Две речи могу да опишу моју одлуку да одем на волонтерску праксу – путовање и искуство!
Упознала сам много људи из различитих држава: Костарике, Грчке, Летоније, Литваније, Албаније, Бугарске, Пољске, Мађарске… Сви смо дошли да бисмо на различите начине радили са децом, подучавали их и бринули о њима, а самим тим и стицали ново искуство. Први пут сам се пронашла у улози професорке. Замисао о томе била је потпуно другачија од саме стварности. Када су ми рекли да ћу имати групу деце којој ћу предавати енглески и француски, замишљала сам их како мирно седе у учионици и слушају ме. Како је то заправо изгледало? Није било учионице, па чак ни школе. Радила сам у дому за незбринуту децу и мојих десет ђака били су различитог узраста, од две до шеснаест година. Живела сам са њима и са још једном девојком из Београда. Ни она ни ја не причамо италијански. Ни са ким, заправо, нисмо ни причале, али смо зато сасвим коректно комуницирале. Временом се све више испољавала та језичка баријера и нелагодност у појединим тренуцима и то нас је навело на учење италијанског. Тешко је било једнако одржати пажњу малишанима, као и оним старијима, али упркос томе, проналазиле смо начине. Поред тога што сам им била наставница, била сам им и особа која их је забављала, мењала пелене, особа са којом су се препирали, коју су и волели и понекад мрзели, и која им је пружала оно што им у животу највише недостаје – љубав, пажњу, разумевање и образовање. Ја сам добила и више него што сам очекивала. Захваљујући њима, спознала сам границе свог стрпљења и флексибилности, стекла своје прво радно искуство, научила италијански, и оно најбитније, стекла сам пријатеље.
Понекад нисмо свесни значаја одлука које доносимо и понекад баш те одлуке стварају успомене и велика искуства. Такво је било и моје! Одлазак на Сицилију је на самом почетку звучао узбудљиво. Сицилија… Медитеранско, далеко острво са предивним плажама и природом. Палермо ми се у почетку није допадао, али је након седам недеља лутања постао град чије улице довољно добро познајем. Шетали бисмо и по десетак километара дневно како бисмо стигли на сва планирана места. Истина је да аутобуси магично нестају баш када су ти најпотребнији, али када се најзад појаве, има шта и да се види – много различитих људи, парова, боја, мириса…
Научила сам да не чекам нове прилике, већ да их сама стварам, да уживам и у најбезначајнијим тренуцима. Замислите само. Седам изазовних недеља далеко од свакодневнице, седам сунчаних недеља на прелепом острву, на месту где се пронађе цео свет, на месту где немаш времена за спавање, а никад се не умориш. Замислите само. Колико циљева се може испунити у тако кратком периоду, колико је велики корак напред и колико нових путева се на крају нађе пред тобом.
Више информација о Global Citizen програму можете пронаћи на сајту или фејсбук страници организације AIESEC.
