У жељи да подстакнемо младе да своје мисли и емоције пренесу на папир, Омладинске новине и ове недеље настављају започету авантуру и својим читаоцима представљају награђене литерарне радове Eкономске школе „Нада Димић” у Земуну.
Литерарна секција „Сремац” у оквиру Eкономске школе доказала је својим дугогодишњим радом да млади економисти успешно откривају и усавршавају свој прозни и поетски таленат. Да нису стручни само у домену финансија и администрације, сведоче бројне међународне и регионалне литерарне награде. Ученици секције „Сремац” опробали су се и на калиграфским конкурсима на којима су остварили запажене резултате. Млади писци и песници вешто изучавају различите књижевне форме, заједно посећују културне манифестације и представљају добар пример својим вршњацима.
Даровита ученица IV разреда Тијана Спасић добитница је друге награде за кратку причу на Седмом међународном фестивалу поезије и кратке приче „Јанош Сивери“ у Новом Саду. Осим интересовања које гаји према економији и писању, Тијана је ученица и Музичке школе „Коста Манојловић“ у Земуну. Успешно похађа часове флауте, а такође активно учествује у програму који Економска школа приређује поводом Дана школе и Светог Саве. Данас објављујемо њен рад „Сумрак“ и желимо јој пуно инспирације и успеха у будућем писању и раду, а нашим читаоцима да уживају читајући њену награђену кратку причу.
СУМРАК
Гужва је. Сви причају истовремено, превише је бучно, у глави ми пулсира. Толико различитих лица: уморних, старих, срећних, младих… Премало ваздуха, премало простора. Знојим се од нервозе, постаје неподношљиво. Негде у дну чује се смех, са друге стране плаче дете, неко кашље, звони телефон… Доста је, излећем напоље.
По изласку из аутобуса осетих налет хладног ваздуха. Напокон слобода! Али и даље је бучно, сваки звук осетим као ударац у својој глави. Морам се склонити. Одлучих да одем на неку другу станицу, неку до које треба више пешачити. Где ја то путујем? Знам у ком смеру треба да се крећем, али шта је на крају?
Пошла сам тамо где ми се чинило најтише, међу високе зграде, тамо нема никога. Та места сви избегавају, тамо је мрачно, тамо је опасност. Зашто идем тамо ако знам да је опасно? Зар је битно, на таква места ионако иду људи као што сам ја. Каква сам то ја?
Залазим све дубље у мрак, стварно је тихо и то ми прија. Чују се само моји кораци. О, јесу то одјеци мојих корака или је ту још неко? О чему сам то бринула раније овог дана, не могу никако да се сетим. Али то је у реду, сад сам добро, то је битно. Је ли то киша? Не, ипак је само шум лишћа које ветар помера. Врло слично звучи, не знам зашто то нисам раније приметила.
Изгубила сам осећај о времену, сешћу на клупу и сачекати некога да питам колико је сати. Села сам на клупу испод бандере чија је лампа треперила. Зашто се дрвеће клати, је ли ветар толико снажан? Погледала сам мало боље око себе и схватила да се све креће ка мени, али не стиже. Не иде уназад, само не стиже до мене иако је близу.
Зашто седим сама? Ах да, време. Нема никога, ипак ћу погледати сама колико је сати. Зашто одмах то нисам урадила? Касно је, поћи ћу кући, мама се сигурно брине. Кући… Можда тамо идем све време. Устајем и крећем, али сада нешто опет иде ка мени. Црно обличје човека, близу је, али му не могу видети лице. Не, ипак нема лице. Остала сам тако да стојим поред њега да не би стајао сам. Због чега то радим?
„Све ће бити у реду”, рекла је мама. Сагла се да ме пољуби и изашла из собе. Када сам стигла кући и како то да сам већ у кревету? Вратила се са чашом воде и таблетом, попила сам без питања. Угасила је светло и затворила врата за собом.
Иза врата је стајао човек без лица, видела сам га иако је био мрак. Питао ме је: „Шта ако узмемо дрогу у некој другој стварности, а цео овај живот је већ под утицајем дроге?“ Заспала сам.
Тијана Спасић
*Друга награда за кратку причу на Седмом међународном фестивалу поезије и кратке приче ,,Јанош Сивери” у Новом Саду.
Текст приредила: Јована Мркела
