Инспирисане младим писцима и песницима, ове недеље Омладинске новине завириле су у школске вежбанке талентованих ученика Средње школе „Нада Димић“ у Земуну. Њена надалеко позната литерарна секција „Сремац“ под руководством професорке Снежане Обрадовић, осваја осму годину заредом прву награду на такмичењу у литерарном стваралаштву средњих школа у Србији. Секција броји регионално и међународно признате награде, негује културу српског језика, промовише креативност и продуховљеност коју нам писана реч пружа, а младима даје шансу да спознају свој неоткривен таленат за писањем.
Данас објављујемо рад успешне Тамаре Благојевић, ученице 4. разреда ове средње школе. Тамара је добитница бројних награда за своје радове, а неки од конкурса на којима је учествовала су: Међународни фестивал Јоан Флора Нови Сад, Међународни конкурс Матерња мелодија и образовање Нови Сад, фестивал Гордана Брајовић Алексинац и други. Млада Тамара је доказала да је велики потенцијал, што је препознала и шира јавност, а ми јој желимо успех и у будућности.
***
МОЛИТВА
Кроз паучину враћам време када су децембар и јануар били наши најсрећнији дани у години. Крсна слава и Божић су, као и у свакој патријархалној породици, празници који су се највише поштовали. Данима унапред се припремала велика гозба, распремала се кућа, ослобађао простор за многобројну родбину која би користила тај период да нам дође и да сви напокон будемо на окупу.
Јутро уочи славе сам највише волела. Очева и моја традиција била је постављање и украшавање славског стола и собе. Често смо трошили сате да уз смех и песму направимо неки нови облик од наизглед обичних салвета. Никоме није било дозвољено да се меша, нисмо чак прихватали ни разна мамина добацивања и сугестије из кухиње, где је месила славски колач. Желела сам од њега да научим све, чак и те, рекло би се, безначајне ствари као што је сервирање.
Одлазак у цркву, ношење славског колача и жита уз обавезну молитву за здравље свих укућана су обичаји које се трудио да научим, сматрао да их увек треба поштовати. И тек сада схватам да је, пре годину дана, једино за његово здравље требало да се молим.
Осамнаести децембар, дан уочи славе. Кућа празна, у њој нема ни песме ни задиркивања око припреме славског стола. Нема мог тате, а мајка и ја, свака у својој тишини, замукле у кући обавијеној црнином.
Ошамућена јаким мирисом тамјана, испред себе видим тату који држи славски колач. Још увек је он глава породице. Још увек нико не може да замени његово место. Како на зиду, икона уз икону, тата уз Светог Николу, тако и на небу, раме уз раме са заштитником наше породице, брани нас од неке нове недаће. Осећам браду на образима, три пољупца и груб глас који изговара завете, обавезан део ломљења славског колача. Мајчин јецај буди ме из ове илузије. Братови прсти ми пролазе кроз косу; грлe ме и шапућу: „Не брини, ту је. Он ће увек да нас чува“. Видим како ми се са иконе осмехује светац и затварам очи. Прекрстих се и осетих мир у души!
Тамара Благојевић
Текст приредила: Јована Мркела
