Завеса се спушта. Аплауз. Поново се подиже. Глумци излазе на поклон. У очима им се види радост. Ово није било каква представа. Реч је о Путујућем позоришту Шопаловић у изведби Аматерског позоришта Вожд из Мишара. У овој драми Љубомира Симовића једну од најзапаженијих улога игра Тамара Бастаја, студенткиња српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. До сада се на сцени опробала и у монодрами Душо, нико није као ти, дуодрами поводом Светског дана борбе против сиде Кондом није бомбон, представи Олимпијанс, филмовима Девојка из града и Сеоске приче 3, и серији Време смрти. У Шопаловићима она тумачи лик Гине, за који је добила чак три награде: Признање за најбоље глумачко остварење према оцени жирија публике на ФЕДРАС-у 2015, Признање за глумачко остварење на истом фестивалу од стране стручног жирија и Признање за најбољу споредну женску улогу на ФОС-у 2015, такође од стране стручног жирија.
Какав је осећај када ти нека од највећих имена наше глумачке сцене дају признање и на који начин такви догађаји утичу на тебе?
Свакако да када сам први пут ушла у целу причу са глумом нисам могла ни да претпоставим да ће једног дана ти људи знати ко сам ја, а камоли да ћу на њих оставити толики утисак. Осећај је свакако изванредан.
Путујуће позориште Шопаловић је представа смештена у време немачке окупације. Какво је твоје виђење представе и какву поруку она преноси на публику?
Путујуће позориште Шопаловић Љубомира Симовића представља приказ Ужица за време немачке окупације и осликава трагедију самих мештана Ужица, који своју свакодневицу проводе под сенкама вешала, као и трагедију глумачке путујуће трупе.
Каква је Гина? Због чега је тако упечатљива?
Гина је сеоска жена, чија је судбина кључна за целу причу. Она је неко ко је цео свој живот провео у кориту и вешу и борећи се са пијанствима свога мужа. На почетку је трагикомична, а на крају представе, када се све окреће, она доживљава потпуну трагедију тиме што њен деветнаестогодишњи син бива ухапшен и осуђен за убиства.
У којој мери ти је искуство из позоришта помогло на филму и у рецитацији? Како се ове области за тебе преплићу?
Свакако да је сам принцип рада у ове три области различит, као и сама припрема. Међутим, позоришна сцена ослобађа од страха за јавна извођења и то је мени доста помогло.
Од свих твојих искустава, које би издвојила као најдраже и зашто?
Можда баш ово јер сам старија и зато што је комад озбиљнији. Дуго се нисам појавила на сцени и драго ми је што сам за прво појављивање после толико времена добила сва та признања од великих глумаца наше сцене.
Како се мотивишеш да још више радиш на себи и својим могућностима?
Глума је оно што сам ја. То волим да радим, што ми представља довољан мотив да се више трудим и да у свакој представи дам све од себе да дочарам лик који тумачим.
Ако смо вас заинтересовали за представу, можете је погледати у суботу и недељу, 5. и 6. марта у Кино сали Филозофског факултета у Новом Саду. Због ограниченог броја места, пожурите по своју бесплатну резервацију у просторије Савеза студената Филозофског факултета. Почетак представе је оба дана у 18 сати.
Текст: Ђурђија Лукић
Фото: Тамара Карановић
