Упознајте Марију Станојевић, која је као ученица III-8, специјалног одељења за талентоване математичаре у гимназији Светозар Марковић у Нишу, једног дана покуцала на врата кабинета хемије и професорки предложила да у школи организују мини-фестивал науке. Данас је Наук није баук највећи фестивал науке јужно од Београда, а Марија је од радознале ученице постала инжењерка за софтвер и велике податке у енглеској фирми Arbor Education, која се бави развојем софтвера у едукацији. До сада је објавила три рада на светским конференцијама и у часописима на тему побољшања едукације. Студирала је на Електротехничком факултету Универзитета у Београду и на Универзитету у Марибору и има само 24 године.
Како је настала идеја за фестивал Наук није баук?
У децембру 2007. године посетила сам први Фестивал науке у Београду. Науку на фестивалу су представљали углавном људи које сам знала из Петнице, па је то била подршка њима. Међутим, било је врло интересантно, а у том тренутку на врло ниском продукционом нивоу, па ми се још тада учинило да је то нешто што можемо да урадимо и ми у Нишу. Пар месеци након тога мој боравак у Канади на семинару физике био је пресудан јер смо том приликом ишли у обилазак великог Научног центра у Торонту, који је практично фестивал науке који траје сваког дана. Док сам размишљала како своју идеју да реализујем, сетила сам се професорке Душице Миљковић, јер часови које она креира у сарадњи са својим ученицима личе на фестивал науке у малом. Тако сам једног дана закуцала на њена врата иако ми никада није предавала и убедила је да и ми морамо да покренемо фестивал науке у Нишу.
Како памтиш први фестивал Наук није баук и припреме за њега?
Први фестивал почео је заправо од тог договора професорке Душице и мене, а припремама се придружила и професорка Маја Ђорђевић. Да бисмо реализовале ову идеју недостајао нам је простор, новац и људи али смо, захваљујући свакодневном раду и пожртвовању, успеле све то да набавимо. Подршку је дала и директорка школе Олга Драгојловић па је ентузијазам четири жене покренуо први фестивал. Број од 3000 задовољних посетилаца, свих генерација, са целог југа Србије, на првом фестивалу, и успех који смо тада постигли охрабрио нас је да наставимо рад на припремању наредног.
Да ли си могла да замислиш да ће твоја идеја прерасти у овако велику и значајну манифестацију?
Заправо, да. Ја сам још 2008. године када смо почели да причамо о томе желела да то буде манифестација која ће промовисати науку и технологију свим људима јужније од Београда, али сам убрзо схватила да једино што можемо да урадимо на почетку јесте да то организујемо као дан наше школе и да промовишемо у оквиру наше и других школа. То је значило много компромиса у односу на моју првобитну идеју, али мислим да је тим компромисима Наук није баук постао много вреднији и сложенији фестивал, намењен не само популаризацији науке и технологије, већ генерално популаризацији интерактивног учења, укључивања младих у едукацију на активан начин, не кроз бубање лекција, већ кроз примену ствари. Сада видим Наук није баук као јединствен фестивал знања, а не само као фестивал науке, што је била моја почетна идеја.
Како сада гледаш на свој подухват?
Оснивање и рад на фестивалу науке је сигурно једно од најлепших искустава у мом животу. Да нисам била део тога знам да бих жалила заувек, иако је наравно целодневни рад на томе значио да сам морала да се одрекнем неких других ствари.
Да ли имаш неке жеље у ком правцу би фестивал требало даље да се развија?
Мислим да немам право на жеље јер људи и даље волонтерски организују фестивал и све што успеју да ураде је феноменално. Међутим, имам визију како бих волела да видим овај фестивал у будућности и надам се да ћу то доживети. Тај фестивал би требало да буде профитабилан, да има више садржаја за студенте и старије, као што су start-up конференције, академије и програми доживотног учења.
Никола Благојевић
