Доказ да свестраност даје скривену динамику личности је млади економиста и песник, Стојан Јанковић. Како је одлучио да своју динамичност не скрива, своја дела публиковао је у збирци Дрворед снова, а објавио је и књигу кратких лирских прича. Ова постигнућа довела су га до чланства Удружења књижевника Србије и Републике Српске. Разменивши део поподнева са овим двадесеттрогодишњаком, сазнали смо како функционише један књижевни микрокосмос.

Да ли је родно Требиње унело етно-мотиве у твоје стихове?

Требиње је одувек давало песничке великане српској култури и истовремено остало неисцрпна умјетничка инспирација. Мени су занимљиви људи, њихов живот, темперамент, амбијент који евоцира успомене на Његоша и Јована Дучића, који и данас кроз мермерне споменике воде камени дијалог, о чему сам писао у својој другој књизи Слапови ријечи.

Како препознајеш моменат када ти је једна збирка комплетна, а друга почиње?

Тај моменат није на писцу да га одреди и јасно дефинише. Једноставно се пјеснику само каже када постоји временски смислена јединствена цјелина која је поклоњени дио моје душе читаоцима. Умјетност је уздићи се до једноставности, а све што мора да се објашњава није поезија. Поезија је дар преношења најтананијих људских осећања, врлина, мана и слабости кроз милозвучност стихова и рађање љепоте. Моја прва збирка пјесама Дрворед снова био је управо дрворед који се завршавао тамо гдје је друга књига наставила да приповједа.

Ко ти највише помаже да учиниш своја дела блиставијим?

Највећи критичар је моје унутрашње биће које ме опомиње, куди, мотивише и изнова изненађује. То је нека невидљива духовна снага која ме обасипа стиховима које као њен медијум преносим на папир. Спољашњи критичари су читаоци који примају пјесму као своју, који се проналазе у неким од редова, који не желе да објасне шта их је то привукло, јер очи говоре кад језик ћути. Веома цијеним утемељену критику на свој рад од потврђених савременика по перу. Навешћу само име пјесникиње Ружице Комар, која је поред рецензије за књиге, исписала велико пријатељство између нас. 

Одакле долази надахнуће неопходно да момак у двадесетим објави поетско дело?

Ништа човјеку не долази без рада, залагања и жртвовања, а и ако дође, не може потрајати вјечно. Млади пјесници трагају за читаоцима, за препознавањем у јавности или се насупрот „крију“ и не желе да се експонирају. Упозано сам неке који су изузетно талентовани, али се као и ја увијек преиспитују и постављају питања. Не постоји квалитетно дјело које није призвало макар мало доброте и истине. Треба чврсто вјеровати да не постоји немогуће кад човјек-пјесник иде правим путем. Поента је што прије изаћи на прави пут, јер много је кривих, а један је исправан.

Шта је највећа награда једном песнику, по твом мишљењу?

Највећа награда за пјесника су сузе ближњег који прочита пјесму и одједном почиње да плаче, неко од туге, неко од радости. Људи данас ријетко плачу, па кад то видите и искрено доживите, имате осјећај невјероватне среће. Када пробудите осјећања у себи и другима, не постоји већа награда од тога. Сва остала признања су хвала која подижу самоувјерност, али она претјерана и неоснована често праве медвеђу услугу јер гурају човјека (који је слабашно биће) у гордост.

Постоји ли крилатица којом се водиш у животу?

Има их неколико, тешко ми је неку посебно издвојити. За ову прилику бих рекао следећу: „Знам да ништа не знам“. У себи увијек понављам Христове ријечи: „Не бој се стадо мало“, које ме увијек испуне смиреношћу. То мало стадо може се врло лако односити и на пјеснике који се скупљају око оне неугасиве Миљковићеве ватре која пламти на пјесничком небу.

 

Марко Стојановић

Leave a comment