Награђивани млади писац Владимир Бараћ познат је по збирци прича „У редоследу појављивања“ и по роману „Искорак“. Почетком 2014. године, добио је понуду да напише нову српску бајку, либрето за партитуру „Месечева кћи“. Био је то велики и нови изазов за њега који је он успешно реализовао. У Берлинској филхармонији композицију је извео симфонијски оркестар, а изведена је и у Коларчевој задужбини у Београду.
Шта је била твоја инсирацијa када си писао збирку прича и роман?
„У редоследу појављивања“ је збирка прича у којима сам желео да у што је могуће мање речи забележим слике које су искрсавале око мене или у мом уму током читаве једне деценије, онако како сам их се сећао. Намерно сам избегавао шире описе и разматрања да бих читаоцима оставио велики простор да сами промишљају и следе сопствене асоцијативне токове намеравајући да покажем да наизглед безначајни догађаји и помисли говоре о нама самима много више од нашег односа према великим историјским или политичким темама. Роман „Искорак“ је, у најкраћим цртама, плод мог дубоког уверења да се спасоносна сила обнове, коју живот носи у себи, може јавити чак и човеку који друге људе посматра као авети које се пред њим указују.
Када се јавила твоја љубав према писању и како се развијала?
Љубав према писању се јавила када сам имао четири, пет година. Нацртао сам велику змију (маму) и малог миша (себе), јер сам био страшно љут, па сам хтео да на спектакуларан начин изразим своје „страдање“ због тога што ми је одузета чоколада у којој сам се већ давио. Пошто немам талента за цртање, морао сам да објашњавам цртеж. Нешто касније, научио сам да пишем и више нисам морао да сазивам породични савет да бих приказао шта ја то све видим.
Који те мотиви, теме и стилови у писању привлаче?
На тематском плану, бавим се стварима о којима сам дуго размишљао, а не почињем да пишем уколико сам дошао до неприкосновеног закључка. У самом процесу писања морају да постоје сенке које ме заводе да бих имао чему да се одупирем и у шта да срљам. На средокраћи тих сила ствара се чврст ослонац приповедања. Стил је последица ослобађања од агоније избора.
Сем љубави према књижевности и талента, колико се радом један писац може усавршити и на који начин?
Радом се човек усавршава у свакој области. Што се тиче писања, потребан је духовни (читање и мишљење), душевни (уживљавање, проживљавање и преживљавање) и физички (исписивање) рад. Таленат се негује тако што се пред себе увек ставља за један подеок виши задатак од оног који рутински можемо да изведемо.
Који је твој мото у раду?
Не сањај победе, постижи своју сврху.
Твоја порука за младе писце?
Прати своју савест, а не снове. Не постављај се изнад других, али се увек уздижи изнад гомиле. И онда када то изгледа као најглупљи избор на свету, воли живот. Читај, много читај. Не обазири се на очекивања, чак ни на своја сопствена. Све ће једном бити прича, па и ти, то је заиста све.
Сузана Марјановић
