Роберт Лакатош, захваљујући свом огромном таленту, раду и упорности, постао је изузетан виолиниста што потврђују његове награде и прича о његовом школовању. Најмлађи је студент у историји Академије уметности на којој је од 2015. и доцент за главни предмет Виолину. Носилац је многобројних признања и награда, попут: 1. награде на Међународном такмичењу “Pablo de Sarasate” у Памплони у Шпанији, 1. награде на Међународном такмичењу за виолину у Њујорку, 2. награде на Међународном такмичењу за виолину у Румунији, а затим и Италији, а 2006. године био је проглашен за најбољег младог уметника године у Војводини. Радио је са многим славним именима из света класичне музике и наступао у Србији, Хрватској, Македонији, Црној Гори, Италији, Мађарској, Грчкој, Румунији, Швајцарској, Немачкој, Норвешкој, Израелу и Америци.
Зашто баш виолина и како су изгледали твоји почеци?
Једноставно – потичем из музичке породице, мој отац је виолиниста и она је од рођења присутна у мом животу. Отац је свирао кao концертмајстор у Српском народном позоришту, а мајка ме је одмалена водила на опере, балете… Тако сам заволео класичну музику и виолину. Прво је то била забава. У мојој 10. години, када сам почео да нижем резултате, почели смо интензивније да вежбамо. Уписао сам музичко забавиште са 5 година, а почео да свирам са 7 година када сам уписао Нижу музичку школу „Исидор Бајић“. После тога, уписао сам Академију са непуних 14 година. Од 6. разреда ишао сам вандредно у основну школу,чиме сам стекао више времена за свирање. Имао сам срећу да сам имао свог оца поред себе који је све то знао да уради на одличан начин. Виолина ми никад није била обавеза, већ представљена као избор, зато сам је и заволео.
Ко је имао битну улогу у твом професионалном животу?
Моја девојка и породица као главна подршка, професор Дејан Михаиловић, Рудолф Коелман професор из Цириха, Арон Росанд, професор са којим сам радио у Њујорку и Владимир Радосављевић, познати гудалар и код нас и у свету, човек који ми је пуно помогао у каријери. Одлазио сам 2 пута у Њујорк захваљујући њему и његовом спонзорству. Јако је лепо када неко препозна квалитет и жели да помогне. Моје гудало је он израдио, а свирам на виолини македонског мајтора Светозара Богданоског.
Да ли више волиш соло концерте или наступе са оркестром?
Прелеп је доживљај стати испред целог оркестра.То је сан сваког виолинисте. Исто тако, важни су и соло концерти. Често наступам пред новосадском публиком, као и у другим градовима у Србији и иностранству.
Шта је све потребно да би неко био добар виолиниста?
5-6 сати вежбања у раном добу, касније 3-4. Стефан Миленковић је рекао “Треба бити довољно луд да би се бавио овим послом“ и тиме је све рекао. Потребан је дуг период да неко постане квалитетан виолиниста. Ако желиш да живиш од овога мораш да будеш изузетан и веома посвећен.
Шта препоручујеш студентима да слушају док уче?
Бахова, Моцартова и Бетовенова дела су пријатна као музика у позадини за учење.
Порука младима
Стрпљење, љубав и огромна посвећеност. Мени никада није било мрско да свирам баш зато што сам гајио огромну љубав према музици и иструменту. Вежбајте, улажите у себе. Веома је битна и подршка. Све то чини једног успешног и задовољног човека.
Данијела Шиловановић
