Немања Миленковић, добитник друге награде на Никоновом конкурсу Буди другачији и студент на првој години Академије уметности у Новом Саду, за Омладинске новине говори шта је то што га инспирише да ствара нове фотографије које очаравају сваког ко их посматра. Својим фотографијама је успео да разбије границе између реалности и маште.
На Никоновом конкурсу Ја сам другачији, на којем је учествовало више од хиљаду учесника, освојио си другу награду. Како се одвијао сам процес стварања те победничке фотографије?
Инспирацију за ту фотографију сам пронашао у митологији. Моја жеља је била да прикажем Свингу на свој начин. Сам процес стварања фотографије је био веома дуг. Самостално сам правио хаљину са фотографије тако што сам само неко време скупљао цвеће које сам после лепио на белу хаљину. Скулптуру коју девојка држи сам једном приликом добио од пријатеља на поклон. За позадину сам изабрао простор иза једне зграде овде у Новом Саду који је обрастао зеленилом. Затим сам узео бели спреј и целу позадину обојио у бело. Највеће уживање долази у самом процесу стварања док фотографија дође само као плод тог рада.
Када си почео озбиљније да се бавиш фотографијом?
Ишао сам у средњу уметничку школу, смер сликаство, и у другој години смо добили предмет фотографија. На крају те школске године је школа организовала конкурс за све ученике и ту сам освојио прво место. Тако сам схватио да ме фотографија привлачи и тада сам уствари почео озбиљније да се занимам за фотографију као начин уметничког изражавања.
На твојим фотографијама су углавном приказани људи. Зашто си се одлучио да прикажујеш баш људе?
Одувек сам се занимао за прихологију и желео да помажем људима. Вероватно сам због тога несвесно почео да фотографишем баш људе. Ја се трудим да прикажем сву људску лепоту, али не ону лепоту која је друштвено прихватљива већ лепоту која долази из дубине самог људског бића. На мојим фотографијама се могу видети снажне људске емоције, као и приказ људских осећања. Увек се трудим да прикажем оно што ја желим у људима да видим.
Да ли имаш неки узор и како проналазиш инспирацију за сваку наредну фотографију?
Углавном се трудим да имам неки свој стил по којем ћу бити препознатљив, али такође непрестано пратим и рад осталих успешних фотографа. Инспирацију налазим свакодневно, што у свом окружењу, што на интернету или у часописима. Немам некога чији рад слепо пратим, али од узора бих можда навео Крсти Мичел. Њен рад ми се стварно допада и свакодневно ме инспирише.
Шта је то што тебе мотивише и да ли имаш неки савет за остале младе људе?
Константно се трудим да превазилазим своје границе. И онда када створиш нешто добро, треба да тежиш ка нечему још бољем и захтевнијем, јер ту долази стварни напредак. Младима бих препоручио да изађу из друштвеног калупа и да покушају да ставе свој печат на оно што раде. Такође треба имати благу дозу самокритичности, али исто тако и дозу самопохвале. Треба веровати у себе, поготово ако радиш оно што волиш.
Наташа Марјановић
