Уметност се не може објаснити, него само осетити. У томе је она супериорнија од свих творевина људског генија. Јован Дучић
Ана Вртачник је талентована млада сликарка пореклом из Сарајева, а тренутно живи и ради у Новом Саду. Дипломирала је сликарство на Академији уметности у класи професора Владе Ранчића, завршава мастерске студије, а поред тога ради и као сарадница у настави на Катедри за сликарство, такође на Академији уметности.
Да поседује посебан таленат и истрајност, доказују многобројне награде и групне изложбе у нашој земљи, али и у Кини, Белгији, Данској, Бразилу, Португалу и многим другим државама. У септембру ове године имала је самосталну изложбу у Музеју савремене уметности у Новом Саду. Ана је са нама поделила причу о својим уметничким делима, успеху и раду.
На који начин тече процес стварања, почевши од идеје па све до настанка саме слике?
Понекад ми се чини да је поступак стварања слике као једна добра партија шаха, где се игра превласти води између слике и мене. Почетна идеја се у самом процесу настанка мења, јер при стварању слике ти јој дајеш део себе, део свог живота и својих осећања која се мењају временом. Тај однос између уметничког дела и ствараоца је чист и искрен, јер стваралац од своје слике не може ништа да сакрије, они немају никаквих тајни, њих двоје живе један живот.
Када би твоје слике могле да говоре, коју причу би нам испричале?
У разговору са људима који посматрају моје слике, схватила сам да оне свакоме причају другачију причу и то не моју, већ њихову. Када гледалац стане испред платна које сам створила, он треба да тражи себе и управо у томе је богатство уметности, у варијацији доживљаја и одговора на постављено уметничко дело.
Добитница си великог броја награда, коју би посебно издвојила?
Најдража награда коју сам добила је награда Фондације „Мали принц“ коју је основала Александра Веђеци Бошков. Након те награде, Фондација ми је омогућила да се са још шесторо уметника представим у Женеви, групном изложбом, чији је селектор био ликовни критичар Сава Степанов, а координаторке пројекта Александра Веђеци Бошков и Весна Латиновић.
Какав је осећај посматрати своје слике на зидовима музеја у свету, а посебно на самосталној изложби у Музеју савремених уметности?
Посматрајући своје радове у галеријском простору, уметник доста тога научи. Види шта је добро, а шта не, и то му даје могућност да даље усавршава свој рад. Сликар своје дело по први пут „види“ у галеријском простору који је чист, и онда је сва пажња усмерена на слику, за разлику од атељеа у ком се слика стапа са окружењем у којем настаје. Изложба у Музеју савремених уметности представља мој пројекат и објашњава уметнички поступак којим оно што је невидљиво, тачније емоције и стања уметника, кроз уметничко дело постаје видљиво.
Да ли те је уметност променила и ако јесте, на који начин?
Убеђена сам да јесте. Слика вас натера да константно сагледавате и анализирате сами себе, те сте на тај начин стално у процесу трансформације. Уметност ме је научила једну јако битну ствар, а то је да све што радите у животу треба да радите страствено и да ризикујете, јер само тако можете да учините свој живот и оно што радите заиста изузетним.
Сања Пјевчевић
