Писана реч остаје заувек. Ако је судити по броју људи који са одушевљењем читају његов роман, есеје, кратке приче, мотивационе и аналитичне мисли из живота – Андрија Терзић важи за поштованог писца у књижевним круговима. Авантуриста, заљубљеник у људе и лепе речи. Његово перо лако је препознати. Рођен је у Ужицу 1980. године, где је завршио Ужичку гимназију (Природно-математички смер). Тада није ни слутио да ће свој немиран дух смирити писањем. Објавио је роман Преко пута – истина, исповедну прозу, који му је отворио многа врата. Дебитански роман узбуркао је јавност, па је на Међународном сајму књига у Београду 2014. године другог дана био најпродаванији писац. Марљиво ради на издавању новог романа.
Како је текао процес писања првог романа Преко пута – истина?
Роман је изашао из мене као нека врста унутрашњег излаза из задате ситуације. Он ми је помогао да сагледам неке занимљиве године свог живота, са одређене дистанце, као да судим неком другом, или боље речено, као да процењујем колико вредим. То ми је било изузетно важно, па сам ређао догађаје и емоције са једном једином бригом, да нешто не пропустим, да не останем себи дужан. Ишло је лако. Сад знам да умем боље, али било је важно да то прво дело угледа светлост дана.
Која је тајна успеха, будући да си дебитантским романом доспео у жижу интересовања?
Као и у сваком појединачном успеху, тајна је у жељи и раду. Жеља ме је одвела ка могућностима, њих сам искористио за рад и са том формулом, као Балтазар, мућкам свакога дана нове идеје и нове, мале циљеве који ме чине активним. Не само мене, јер мој успех није само у резултату, већ у свакодневном примећивању доброг у људима које покреће оно што радим. Роман је оживео неке важне истине мог одрастања и сазревања које се поклапају са највећим истинама људи са ових простора, а и шире. Искрен до сржи, најстрожи према самом себи, успео сам да отворим многа плашљива срца. Нисам умео другачије и та искреност је, чуду равна, отворила врата медија, културних удружења, дијаспоре и њихових представника, читалаца најразличитијих профила. Дали су ми подршку и оживели реч са страница књиге на промоцијама, којих је било на десетине, широм света. Свака, од оне у Пекингу, преко Шведске, Немачке, Црне Горе, Хрватске и бројних српских градова, уверила је читаоце да роман припада животу, а не фикцији, као и да је истина најквалитетније гориво.
У чему проналазиш инспирацију за писање?
У сваком дану. У љубави и када је мањка. У људима који ме окружују и онима који су ми остали далеко, а пре свега у жељи да постанем бољи човек.
Како долазиш на идеју за наслов романа?
Идеја за наслов, као и крај романа је увек нешто што ми долази касније. Наслов Преко пута – истина је вишесмислен, као и наслов другог, необјављеног романа, Код победе. Дакле, волим да се играм са значењима наслова, али то не значи да је ту игру лако отпочети. Требало ми је неколико месеци да се одлучим како ће се звати моји романи.
Како теку планови за издавање новог романа и мислиш ли да ће надмашити успех првенца?
Првим романом нисам био задовољан. Знао сам да треба још да се доради, али професорка српског језика у Ужичкој гимназији, Мирјана Благојевић, која је радила осврт на роман, била је упорна у намери да ме наговори да га објавим. И хвала јој. Увек ми одзвања њено: „Ти си одличан писац”. Рекла ми је то пре него што сам објавио Преко пута – истина. Био је то прави ветар у леђа. Често цитирам њену реченицу: „Све је онако како треба да буде”. Међутим, другим романом сам презадовољан, те је за мене успех већ надмашен. Знам да многи неће остати равнодушни.
Твоје мисли могу се прочитати на свим друштвеним мрежама. Да ли си свестан да си узор великом броју младих људи који те непрестано цитирају?
Морам да напишем нешто што, до сад, нисам никад поменуо. Мислим да је врло битно рећи да ја не тактизирам приликом објављивања мисли, или како их популарно зову, цитата. Они су део тренутка и углавном их делим директно, на мрежу. Не сређујем их, не шминкам. Самоуки сам мајстор. Не знам теорију, али сам у пракси одличан. Не мора то нико да ми потврђује, јер имам свакодневну статистику. Моје постове, на званичној фб страници, види између 200 хиљада и 500 хиљада људи седмично. Инстаграм профил, такође, даје невероватне бројке и тај рад ми причињава велико задовољство. Е сад, неизмерно ми је драго што су млади људи препознали моју енергију. Причамо исту причу и желимо бољу и срдачнију средину за живот. Што се тиче тога да им постајем узор, или да ме идеализују, важно ми је да кажем да то није био мој циљ, али то сада јесте моја одговорност. Желим да ми верују, да будемо равноправни у овој борби. Да будемо саборци за наше боље сутра.
Који су твоји омиљени цитати?
Чекам те и то изгледа најбоље радим. Од накита носим самопоуздање. Жеља гази могућности.
Како би прокоментарисао интересовање медија за младе ауторе?
Послужио сам се триком и саму истину, као једну од највреднијих цивилизацијских категорија, увио у наизглед шокантну фабулу. Они који су прочитали роман, знају да је једино шокатно у роману – сама истина. Мислим да сам учинио праву ствар јер су медији желели да причају о томе, а емоција коју сам ставио у књигу просула се етром. Хвала им на томе.
Твоја порука за младе ауторе
Будите своји, имајте меру, градите укус. Борите се, али не газите преко свега. И немојте да мислите да нешто није за вас, да је некоме обећано. Сваки је дан нови почетак. У сваком од нас лежи бар 80 процената још непронађених, сакривених талената. Жеља гази могућности.
Јелена Драпић
