Шеснаестогодишња Ања Тркуља, млада чланица Београдске филхармоније, део распеваног хора РТС-а и ученица средње Музичке школе „Коста Манојловић“ у Земуну, открила нам је у свега неколико реченица снагу класичне музике и мотивацију коју црпи из исте. Њен успех и умеће свирања виолине покрећу, позивају на улагање великог труда у све што радимо и служи као неоспорив пример. Наиме, Ања је једна од најбољих младих виолинисткиња Београда о чему сведочи широк осмех на њеном лицу као и бројне заслужене повеље, захвалнице и награде о којима ће поносно говорити.
- Најмлађи си члан Београдске филхармоније. Да ли учиш од старијих колега и колико они утичу на тебе?
Наравно да ми није свеједно, јер свакако сматрам да још много морам вежбати како бих оправдала прилику која ми је пружена. Помажу ми да сазрим и имају велики утицај на мене. Захваљујући њиховим критикама успевам да учествујем и заблистам пред великим виртуозима, који долазе да нас слушају. Захвална сам им на томе.
- Шта музика покреће у теби и какав утицај има на тебе?
Музика је једна од ствари које се не може описати већ само доживети. Уметници и ствараоци најбоље знају о чему говорим. Музика коју свирам пружа један комплексан осећај који се трудим пренети на све оне који су ради чути је. Периоде живота директно везујем са периодима свирања.
- Шта сматраш највећим личним успехом?
Свако свирање гледам као на успех. У сваком тону га осећам. Ако морам да издвојим, навела бих бројне наступе у Народном позоришту, Београдској филхармонији и свирање пред признатом виолинисткињом Татјаном Балашовом. Од ње сам добила добре критике и то је један од разлога који ме вуче да не постустајем.
- Препозната си као велики таленат од стране цењених професора и са мајсторском виолином у рукама напредујеш ка циљу. Да ли ти предостоји неки семинар на којем ћеш имати прилику да се истакнеш још више и да својој колекцији додаш неко додатно признање?
Поред награда на Коњовић такмичењу, освојених бројних републичких признања, предстоји ми семинар који ће држати цењена, већ поменута, Татјана Балашова. Надам се да ћу имати прилику да се још једном покажем пред њом и дочарам јој љубав која произилази из моје виолине. Волети оно што радимо је увек био најлакши пут до успеха.
- Шта би поручила онима који желе да се баве музиком?
Најпре бих им рекла да буду храбри и верују у себе јер је то једини начин да се постигне нешто чему се тежи. Пре девет година сам први пут узела виолину у руку не знајући да ће једном неко моје свирање препознати како вредно и добро. Сада знам да се све трудом постиже и да мој успех зависи од времена које улажем и начина на који вежбам. Бити музичар није лако, али није ни тешко, ако је то оно што нас испуњава и чини срећним. За мене је она управо то – срећа.
- Колико редовно вежбаш и да ли си спремна на сусрет са уваженом виолинисткињом Татјаном Балашовом?
Вежбам свакога дана. Некада више, а некада тек додирнем виолину, али у сваком моменту уживам. Никада нећу бити потпуно сигурна, али сам спремна да дам свој максимум и надам се да ће то и бити примећено. Спремна сам да показем све оно сто сам до сада научила, а то се увек исплати.
Марија Кувекаловић
