Почетак марта 2020. године, пандемија COVID 19 тзв. корона вирус у Србији у ниском старту, а ми у стандардном ритму. Неки од нас смо путовали, студирали, радили, живели свој „9 до 5 живот“ радничке класе, понекад ишли у теретану, мало се опијали онако студентски, кукали превентивно да не чује зло и чекали пролеће. Пролеће је стигло, а зло нас је ипак чуло. Неки се никада нису вратили са путовања, више не раде (чак ни те „омражене“ 9 до 5 послове), факултети су закључали своја врата, теретане су се затвориле, једино што нам је остало јесте да се опијамо, али у своја четири зида, сами са собом, па нам ни то више није мерак. И онда смо почели да се питамо – да ли нам је заиста посао био толико лош, да ли је истина оно што смо више пута изговорили – да једва чекамо да се решимо факултета, зашто нас је, побогу, мрзело да одемо у теретану која је (била) три ћошка од наше куће, зашто се нисмо више опијали и певали? Да ли је због новца којег никада нема, а увек га некако има довољно, да ли је због времена којег никада нема, а увек га има исто – 24 сата дневно или је одговор сасвим једноставан и лежи у природи просечног егоистичног човека: Свега је увек било сасвим довољно за све, само што смо ми елементарне ствари узимали здраво за готово.
