Пролеће на Балкану

Тешка времена стари мој каже Штулић у својој песми. Тешка времена за маторе. Говори у својим средњим годинама на почецима његове невероватне каријере. Зашто је нормално на нашем центру света, званом Балкан, да млади људи јаучу и вичу како је тешко време за живот, а још важније питање је можда зашто се осећају као да су стари.

Штулићева реченица није изрека која је тада била нова нити је појава која је изгубила своју снагу.

Изгубљени снови

Балкан је бермудски троугао за изгубљене снове поштено радећих и амбициозних. Тако је барем било, мада се у неким земљама западног Балкана чини да је тај амбијент и успео да преживи. Прошли су ратови и изгубљене младости једне генерације, а разочараност нашим животима је још увек остала свеприсутна. Млади људи своје домове напуштају као што су напуштали и раније (упркос песмама као што су Штулићеве, као што су Проклета је Америка и сличне). Упркос свем призивању на останак и свим критичним мислима наших интелектуалаца, нема напретка. Критична мисао на Балкану, уколико се не гуши, онда се игнорише. Што би се рекло у народу – уђе на једно уво, изађе на друго. Сви покушаји промена и бољитка наиђу на велики Кинески зид заоставштине једног система, који је нашим родитељима одузео слободу на мишљење. У одсуству тог црвеног, петокраког система, на његово место је дошао систем јефтине реторике и хиперболичних обећања. Дошло је време јаких стабилократа којима институције и тековине западних демократија сметају. Стога није ни изненађујуће што се у делу западнобалканских земаља води готово отворен рат нових генерација за неке промене. Овим новим свежим становницима тих парада демократског поноса се све више прудружују и ветерани неких старијих дана. Све у свему, народи овог региона су се, чини се, пробудили. Улице и булевари у стотину општина у Србији препуне су младих заносних идеја и слогана. А тај тренд се прати и у Црној Гори и Албанији и делом у Босни.

Балканско пролеће

Зашто се баш сада почело дешавати ово Балканско пролеће народа? Нико заправо нема одговор на ова дешавања. Штулић је у једној изјави за време несретних нам ратова деведесетих изјавио да нас сада чека тридесет година блејања оваца – што је можда превише пророчански, али долази тридесети рођендан распада бивше заједничке државе. Након толико година и генерација ратова, убистава, транзиција и борбе за слободу и нормалан живот. важно је да се схвати. На нашим улицама сада шетају и људи који су рођени у време након деведесетих. У време отварања нашег региона свету. Свет је погледао на ове младе људе и показао им како би могли да живе. Стога можда и није изненађујуће да је пролеће ове године дошло и мало раније. Дојадило је и старијима и нама млађима да се на телевизији врте исте оптужбе и иста досадна лица. Дојадио нам је недостатак неке креативности и новитета. Систем који је 45-те успостављан своје је корење дубоко укопао и ових тридесет година од сече тог великог шестокраког дрвета је представљало не транзицију, већ рехабилитацију наших друштава.

Знамо ли ко смо и ко можемо бити?

У том колективном дисоцирању смо као заједница побегли од света и ушли у своје мале балоне. Бринећи се о егзистенцији. Јер нисмо познавали шта смо и шта можемо бити. Ови протести у региону све више показују и нама и свету шта заправо можемо бити. Које су способности и колико смо вољни да жртвујемо. Буђење свих нас је потребно и протести, иако су политичког карактера, представљају првенствено огорченост због недостатка смера и идентитета. Опортунсти на политичкој сцени су нашу дисоцијацију искористили и своје кофере фино напунили. Али блејање оваца лагано престаје. Гледамо сада зрелијим очима шта нам је све урађено. Стога нам улице нуде оно што обично нуде огорченим душама. Шетњу уз поветарац и можда неке промене у околини, попут оних пролећних кад све цвета.

Почело је овог пута да цвета идеја слободе и неких чврстих идеала утемељених у демократији. Није свакако то још ни близу неке потпуне слике. Међутим, неоспориво је да је једна лавина покренута и да ће се тешко сада зауставити. Јер политички карактер свих ових протеста није суштина све већег броја људи на улицама. Суштина је свест која је пробуђена. Свест да се овог пута заправо може нешто променити. Свест да свет у којем живимо више не мора бити такав какав је био.

А кад напокон пролеће дође и прође доћи ће лето. А лети се свашта може десити.

 

Ведран Хорвацки

Фотографије: pixabay

Коментари