Организатор протеста ученика у Лебану: Не дајте на себе!

Тридесетак ученика чланова драмске секције Гимназије у Лебану бојкотовало је наставу због забране директора ове школе да ученици учествују на драмским сусретима у Крагујевцу, одакле су се претходних година враћали са првим наградама.

Вук Цветковић, ученик Гимназије у Лебану и организатор ученичког протеста

Организатор протеста ученика Вук Цветковић пише како је дошло до ученичких протеста, преноси Југмедија.

———————————————-

Првог дана протеста нисам био сигуран колики број људи ће подржати лебански театар „Гимназијалац“. Организовао сам простом поруком на „зиду“ Фејсбук групе „Гимназија Лебане“ подршку глумцима у 8 ујутру (уз сугестије и договор с свим члановимаТеатра), али кад сам се пробудио прва мисао ми је била „Шта ког ђавола идем тамо, вероватно ћу сам да будем у дворишту.“ И, шта се десило? Да, био сам сам.

Звао сам друга који ми је рекао да га будим, дошао је истог трена када сам крочио у двориште Гимназије. Онда сам се чуо с још једним другом који је кренуо на аутобус, док су се два женска члана Театра приближавала Школи. Помислио сам „Океј, овде смо четворо, кад дођу још два друга кроз пар минута, биће нас шесторо. Срамота, од протеста ништа…“

Полако су пристигли још неки чланови с пријатељима. Сада нас је било 13. Један друг је убрзо дошао са мајком, ето нас, 15.

Покушали смо да уђемо на заседање Школског одбора… Председница истог нам је залупила врата уз реченицу – Колико вас има, боље да никоме не причате о вашем протесту. –  Изашли смо у двориште… Све време сам имао осећај као да ово неће да успе, али сам опет гајио неке наде. Убрзо је цео Театар био присутан, а неки ученици које до тада нисам познавао, почели су са порукама и плановима о доласку на протест, што су ми и написали у порукама. Онда нас је било отприлике 25.

Други покушај упада на професорски састанак – одбијен! Професор Душан излази са састанка и саопштава да смо дефинитивно одбијени, односно, директор изричито ЗАБРАЊУЈЕ одлазак у Крагујевац на државно такмичење гимназијских представа. Првих пар секунди, међу младима – мук. А онда, неко викну „Ма ‘ајдемо бре унутра хаос да направимо!“ И сви к’ о један (пазите, то су деца узраста између 16 и 17 година) нашло се пред вратима учионице где се управо завршавао састанак. Излази директор, на вратима прво види мене.

„Оооо Вуче, па шта ћеш ти овде?!“ Рекох: „Дошао сам да браним интересе младих.“ Предложио је да одемо у његову канцеларију… А онда, онда су кренуле лажи и изговори (ко је гледао ПРВУ ТВ видео је да човек не зна о чему говори). Ученици су му се супротстављали, као да им од тога живот зависи.

Наједном је, страааашни, велики, опасни директор, постао равноправан њима у конверзацији. Износили су ставове, почели да откривају ствари за које су уцењивани, бранили се оштро и храбро. У недостатку аргумената предложио је да остане насамо са мном.

-Вуче, ЗНАО САМ ТИ ПОКОЈНОГ ОЦА, а знам ти и деду. – е сад, да станемо овде на минут. Схватате ли о чему се овде ради? Тужна фаца (до малопре) тако страшног, великог, опасног директора, покушавала је да ме смекша, на један бизаран и подмукао начин користећи име мог оца који је пре 20 година погинуо на Косову. – А и деду ти знам… Види, професорка психологије иде за 2 године у пензију, ПА МОГУ ДА ТИ СРЕДИМ ДА ТИ ДОЂЕШ НА ЊЕНО МЕСТО.
Рекох – Не, хвала, не планирам да останем у Лебану.
-Знаш – каже он мени, ово што ви радите НИЈЕ УМЕТНОСТ, ово је ПЕРВЕРЗНО. Ја се разумем на пример, у поезију, у то нико не може да ми дира.
Рекох – Па, видите, Бодлер је писао свакакве песме, нарочито перверзне, које се сматрају за уметност.
-Да, тачно. Али то је уметност, а не ово ваше. Ја често пријатељима рецитујем у кафани, знаш оно… (па ми рецитује нешто, нисам запамтио од шока).

Покупим јакну, у бесу изађем напоље и испричам људима шта се десило управо.

А онда, негде мало пре почетка првог часа (пошто је Гимназија сада у другој смени), креће да долази маса људи. Носе музику, сви певају, насмејани. Полиција је била, али су људи видели да нисмо правили лом, чак су и представу погледали. Људи су нам дали ауто да превеземо озвучење, права мала журкица у дворишту.

А онда, онда је уследило оно најбоље. Представа препуна емоција, без маски, реквизита, ученици су се бацали по поду и нису бринули да ли ће нешто поцепати, упрљати. Битно је да су им душе чисте и нежне. Изгледало је као да је пола окупљених плакало на крају. Огроман аплауз, телевизија снима, телефон не престаје да ми звони, ове новине, оне новине, портали, лудница…

Зато, млади људи и ви који се тако осећате, НЕ ДАЈТЕ НА СЕБЕ! Борите се за оно што волите, за ваше идеале, животе, будућност. Јер, ако дозволимо ЈЕДНОЈ ОСОБИ да на горе мења свет и окружење у којем се налазимо, може бити погубно по средину. Али, ако та ЈЕДНА ОСОБА на горе мења НАШ, ЛИЧНИ СВЕТ, биће погубно за цело човечанство.

 

Аутор текста: Вук Цветковић

Видео и фото: Фејсбук профил Вука Цветковића

Линк ка тексту на Југмедији: https://jugmedia.rs/iz-ugla-organizatora-protesta-ucenika-u-lebanu-zbog-zabranjene-predstave-ne-dajte-na-sebe/

Коментари