Како сам од Деда Мраза постао Баба Нуел међу мигрантима

Дуго сам радио у играоници као аниматор за клинце, и тај посао је стварно супер. Али оно што се десило овог пута, за мене је био потпуно нови осећај. Дуго нисам видео тако срећне клинце као ове. После свега што су преживели, после хиљаде километара које су препешачили, после ратова, после живота у центрима на југу Србије, где ни мени није најбоље, а камоли њима, после свега. Они су били срећни.

Деда Мраз

Одувек сам знао да не постоји Деда Мраз; не зато што сам рођен са неким шестим чулом, или тако нешто, већ зато што је мој Деда Мраз увек био мој ћале. Позориште и дечје установе су тада имале неки договор око те доделе пакетића, и када год смо добијали пакетиће из вртића, увек је Деда Мраз био исти, и увек је био мој отац.

 

Двадесет година касније, добијам позив од једне организације која се бави проблемима миграната у Врању и у Бујановцу. Договарамо се лако, пре подне Бујановац, после подне Врање, додела пакетића, фотографисање…

 

Наравно, ја сам изабран за ову улогу ( п.а. тезгарење) због своје конституције и браде (надам се). Не знам како је са другим Деда Мразовима, али ја сам имао озбиљан проблем са костимом. Нисам нигде могао да нађем свој број. После дугог тражења, појављује се девојка из Save The Children организације са неким костимом. Крећемо ка Бујановцу, спремамо поклоне, китимо јелку, облачим костим и крц – пуцају панталоне. Сваки труд да прикријем ово пуцање доводи до новог пуцања. Наши суграђани Кинези нису били од велике помоћи овог пута. Седам на столицу и почиње додела пакетића, ноге, наравно, не померам.

 

Дуго сам радио у играоници као аниматор за клинце, и тај посао је стварно супер. Али оно што се десило овог пута, за мене је био потпуно нови осећај. Дуго нисам видео тако срећне клинце као ове, били су пресрећни. После свега што су преживели, после хиљаде километара које су препешачили, после ратова, после живота у центрима на југу Србије, где ни мени није најбоље, а камоли њима, после свега. Али они су ипак били срећни. Нису то клинци које си могао да превариш, знали су да нисам ја прави Баба Нуел, како су ме звали. Али желели су да верују у то. И веровали су. Почели су да долазе и старији људи да се сликају са Баба Нуелом, и за њих је он постојао у том тренутку.

Деда Мраз

Крећемо за Врање. У миграционом центру Врање има педесетак деце. Школа се завршила, све је спремно да Баба Нуел дође до своје јелке. Из потпуно  непознатог разлога, одједном крећемо да одбројавамо: 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1 и сви вичемо – Срећна Нова годинааа! на српском, енглеском, арапском, пашту и свим осталим присутним језицима. И стварно је била Нова година. Додела пакетића је одлично прошла, осим што сам имао ограничен број покрета због одела које је почело да пуца на све Фотографисали смо се сат времена, сви заједно, одвојено, унутра, напољу, поред јелке…

 

Вратио сам се у канцеларију организације да се средим, да скинем белило са браде. Размишљао сам само о њиховој срећи. Када сам изашао у „цивилу“, пришла су два старија човека из Авганистана, рекли су ми – Хвала.

 

Било је то једно од највећих хвала које сам добио до сада.

 

Мигранти стално понављају My friend. Никада нисам размишљао зашто, одувек сам сматрао да није моје да судим, да ли то говоре због организација, због људи, због могућег транспорта, због приближавања мештанима. Ипак, сада сам сигурна да сам у тих сат времена стварно био њихов Friend.

Михајло Стојковић

Фотографије: unsplash.com

Коментари