Атила Чибри – Најбоља публика налази се на улицама Новог Сада

Све је више младих уличних свирача. Међу њима је и контрабасиста Атила Чибри. Он свира џез музику, преко лета, у центру града, а поред тога је и члан симфонијског оркестра. Његов живот, бројни музички успеси, као и џез, били су повод нашег разговора.

Контрабасиста Атила Чибри

Атила има 25 година, живи и рођен је у Новом Саду. Са 5 година уписује музичку школу и почиње да свира виолину. По угледу на оца, који је контрабасиста, одлучује се за контрабас као инструмент којем планира да се посвети. Завршава средњу музичку школу након које уписује Академију уметности у Новом Саду. Тренутно је на мастер студијама.

Награде и признања

Што се многобројних успеха тиче посебно је истакао пролазак на аудицији за оперски оркестар, као и чланство од три године у симфонијском оркестру. Осим тога, освајао је само прве награде на гудачким фестивалима. На републичком музичком такмичењу, 2008. награђен је првим местом. Однео је још једну у низу првих награда на такмичењу камерне музике. На смотри музичких талената, 2011. заузео је треће место. Ово су само нека од многих признања.

Атила је освојио многобројна признања за свој рад.

Џез као жанр

Поред љубави према класичној музици, Атила се бави и свирањем џеза. Он, заједно са пријатељима, током летњих дана свира на улицама. Џез описује као музику тренутног осећаја. За Омладинске новине објаснио је укратко шта је за њега џез.

Џез је, по мом мишљењу, нешто што је једноставно и компликовано у исто време. Извлачи из човека и срећу и тугу. Он пружа слободу у стварању,  али опет има и своја правила којих се, као музичар, мораш придржавати. Главни атрибут џеза би била јака емоција коју можеш да пренесеш преко свог инструмента на публику. Оно што је добро – емоција коју ће неко осетити слушајући не зависи пуно од тебе као музичара. Индивидуалност је оно што џез носи са собом – у свакоме буди нешто другачије.

На питање по чему се то џез разликује од осталих жанрова и због чега би требалo више да му се посветимо, наш саговорник поручује да је то „музика која те тера да пронађеш у себи нешто за шта чак ниси знао да постоји“.

По његовом мишљењу разлика између џеза и осталих музичких праваца огледа се у хармонији.

Нећу га поредити са популарном музиком, као што су народњаци и турбофолк. Џез то не заслужује. Ако поредимо класичну музику и џез – е, па ту је већ разлика у хармонији коју они пружају. И класика и џез су озбиљни музички правци, али је џез нешто што може да се слуша било када, било где, независно од ситуације. 

Занимало нас је да ли постоји разлог због кога смо запоставили овај музички правац. Атила за Омладинске новине истиче да је проблем у томе што „деца немају неких великих шанси да чују квалитетан џез да би га заволели“. Сматра да кривица због тога није ничија, те да свако дете проналази само оно што га интересује.  Жеља за џезом опала је појавом новијих музичких жанрова.

Мислим да је то ствар социолошког аспекта друштва. Мени нико није показао шта би требало да слушам, ја  сам џез сам открио, и верујем да има доста младих попут мене. Сами траже шта их интересује и привлачи. Са друге стране, много је оних који можда не умеју или нису успели да дођу до њега, а сигурно би га обожавали.

Када је реч о томе да ли постоје нека правила у слушању џеза као што постоје правила при извођењу, Атила је оштро прокоментарисао да ту нема правила.

Ја сматрам да не постоје. Ако је правило да се уз рок музику скаче и мрда главом, а уз народну да се пева уз јаку емоцију, уз рецимо класичну да се помно прати и ослушкује, онда би џез био правац уз који можеш и да играш, уживаш у јакој емоцији и слушаш га са великом пажњом. Све зависи од тога ко га слуша и како га осети.

 

Атила као улични свирач

Разговарали смо и о публици као битном фактору за сваког музичара. Као неко ко годинама ради у Српском нардоном позоришту и редовно учествује на такмичењима широм света, дао нам је прилично скроман одговор. По његовом мишљењу, најбоља публика се налази на улицама Новог Сада.

Публика на улици је најискренија. Свирам џез на улицама града, са другом, преко лета. Људи који су у пролазу застану и остану зато што сигурно уживају и прија им. Прилазе често и деле своје одушевљење са нама. Али, међу свима њима најискренија су мала деца. По њима се највише види да ли оно што радиш ваља и да ли је довољно квалитетно. Такође, то су тренуци у којима си најближи са својом публиком. Сиров звук и сазнање да те је чуло стотине пролазника је незаменљив.

Будућност

Узевши у обзир његова достигнућа, питали смо који су његови даљи циљеви у животу и да ли планира да остане у Србији с обзиром на то да је тако млад већ дошао до онога за чим и много старији од њега само чезну.

Тренутно ми је само у глави да завршим мастер студије. Желим да останем у Србији и то баш у Новом Саду. Жеља ми је била да радим у позоришту, испунила се много брже него што сам очекиваo, али планирам да у позоришту и останем и живим ту своју жељу. Такође бих волео да пропутујем свет, али сугуран сам да ћу се враћати увек.

Атилина музика позната је како онима који свакодневно лети шеткају по граду, тако и онима који редовно посећују позориште. Долази нам хладније време и самим тим све мање живе уличне музике. Но, позориште је увек станица на којој се можете загрејати добрим тоновима.

 

Ивана Кордић
Фотографије: Марија Ердељи

Коментари