Искреност – једини прави пут до проналаска себе

Пре пар дана, у једној од свакодневних, пословно-друштвених ситуација, сусрела сам се са човеком који је покушао да ми да један племенит, скоро па очински савет. Он је гласио овако: Чак и када нешто не можеш и не знаш да урадиш, реци да то знаш најбоље. Након тога је и додао да он овај савет није практиковао у животу али да јесте, сигурно би боље прошао. Ово ме навело да почнем да размишљам о искрености и како се она испољава у чувеном, помало суровом Свету одраслих.

Моја прва реакција на његове речи је била позитивна – потпуно сам разумела шта је хтео да ми каже. Ипак, у мени се јавио унутрашњи конфликт. Зашто у неким ситуацијама морам да лажем да бих дошла до нечега, а, заправо, ни сама не знам до чега желим да дођем? Да ли је стварно потребно да кажем да знам нешто, иако није тако, па тек онда да научим? То је, изгледа, правило у том пословном свету – покажи се као најбољи или умри. И шта је са оним заклела се Земља Рају да се све тајне знају?

И док пословна етика покушава поново да нађе опет свој пут, а и ја заједно са њом, почела сам да мислим о искрености у међуљудским односима, која никако није повезана са било каквом разменом у пословном свету, већ чистим осећањима. Зашто нам је било лакше да будемо искрени када смо били деца? Без длаке на језику, али водећи рачуна о другима, били смо слободни да будемо отелотворење пословице што на уму, то на друму, не бојећи се казне. Данас, ствари су мало другачије.

Колико се често служимо лажима, оним оправданим, тј. Белим, али и оним малициозним – црним? Навикли смо да је некад боље прећутати (што, може бити протумачено као лаж) или да малим лажима избегавамо непотребно непријатне ситуације. Заиста, тако је лакше. Заправо, толико је лако да више ни не примећујемо у којој мери оправдавамо своје поступке на овај начин.

Хајде да то променимо. Хајде да почнемо испочетка и искрено кажемо да смо данас били лењи, више него јуче, да смо заборавили да купимо намирнице у повратку ка кући, да смо сметнули са ума да је њему/њој рођендан и слично. У реду је признати грешку и потребно је научити из ње.

emp_0675

За почетак, хајде да будемо искрени према себи. Без подцењивања или прецењивања сопствене личности. Такви смо какави јесмо и увек тежимо напретку. Препознајемо своје мане, али вреднујемо све оне лепоте душе које се у нама крију. Нисмо ружни и не знамо шта нас чека сутра али смо спремни да сазнамо, отвореног и искреног срца.

Хајде сада да будемо искрени према свима онима који су у некој врсти емоционалне везе са нама. Не обмањујмо их, не замагљујмо им вид. Ми смо једно биће, такво какво јесте и нису нам впотребне лажи да бисмо се представили у лепшем светлу.

Оног момента када почнемо да прихватамо себе, почеће и други. Зашто? Можда је то у вези са чувеном реченицом да кад почнеш да волиш себе и други ће исто то моћи. Ипак, дефнитивно има везе са прихватањем сопствених слабости и радом на себи. Нема потребе да се скривамо и трудимо да будемо оно што нисмо. Искрени смо према себи и свету који нас окружује и то је наша највећа врлина.

Александра Младеновић

Фото: Марија Ердељи

Коментари