Матија Бећковић – И у моје време су они који цене књигу били мањина

Новосадски фестивал књиге (НОФЕК) одржао се ове године други пут по реду од 14. до 16. септембра на Спенсу. Фестивал је угостио многе младе неафирмисане уметнике из читавог града и региона. Једно име привукло је највише пажње. Својим наступом завршно вече обогатио је, већ навелико познат публици, песник Матија Бећковић. Искористили смо прилику да разговарамо са њим о утицају политике на културу, позоришној сцени данас, књижевности и оном најбитнијем за сваког уметника – инспирацији.

Разговор смо започели од самих његових почетака, почев од прве објављене песме у часопису Млада култура објављеном (1957) док је још похађао гимназију у Ваљеву. Малом анегдотом из младости дочарао нам је свој тадашњи младалачки став.

Мени се то у тим годинама чинило немогуће, објавити неку песму коју ће неко прочитати. Сећам се, у трамвају сам видео човека са новинама у којима је била објављена једна моја песма. Тај део о култури је само прескочио. Тада сам пожелео да га ухватим за раме и кажем му да је прескочио најважнији део. И у моје време људи који су ценили књигу били су мањина. Неки би након тог сазнања одустали, писали за себе само и своју душу. У мени се појавила жеља за победом мањине. Због тога сам наставио да стварам.

Познат не само по поезији него и драмским текстовима од којих су најпознатији Рече ми један човек и Не знаш ти њих Бећковић је прокоментарисао и нашу данашњу позоришну сцену.

Примећујем да реч све више бежи од позоришта. Позорницу преузима тело и перформанс. Представе од три чина некада имају и по четири реченице укупно. (смех)  Али мислим да је то дошло са неким логичким развојем позоришта које тражи нове изразе. Видећемо шта нам то време доноси. Различити су доживљаји позоришта данас, живимо у ери филмова и музичких спотова, међутим, позориште и даље посећују они којима је стварно место тамо и који искрено верују у квалитет тог доживљаја.

Писац Вере Павладољске наводи да награде и признања нису увек показатељ нечије вредности и квалитета рада. Засигурно, нема књижевне награде која није завршила на полицама породице Бећковић. За њега, то није од суштинског значаја.

Највећа ми је награда, кад, сретнем негде, некога, ког нисам познавао до тад. Онда чујем како је српска реч стигла чак дотле, затим сазнам да је та реч моја. Тај неко, ког нисам познавао до тад вади из свог нотеса или ночаника моју песму коју носи са собом. То је много веће признање од гомиле извиканих награда. Само сазнање да срећно повезане речи, наравно на начин на који нису повезане нигде до сад, нису пропале. Неко је те речи запазио и оне су синуле у његовом срцу и тамо заувек остале. То се зове награда.

Обишао је читаву Србију за време комунизма. Још као дечак остао је без оца – тај период описује његова збирка песама Чији си ти мали која је по многима предодредила његово бављење политиком, историјом и књижевношћу. За Омладинске новине дао је свој суд о нашој књижевности и образложио због чега је она посебна; на основу чега се истиче.

Наша књижевност поседује најживље поетске јунаке. Нема земље која има квалитетније описане личности у свом свеокупном стваралаштву. Толико смо добри у тим описима да неко данас и не помишља на то да можда та особа није ни постојала. Тако ми Срби, окупљени око својих поетских и прозних ликова, градимо своју историју. Раније смо имали врло високе етичке критеријуме, данас ипак нисам сигуран колико се то задржало. Наша народна поезија успела је да се избори за своју аутономију и склони се од историјских чињеница које могу да наруше њену тачност. Где то још има? Ко је то још успео? 

Навелико познат по својим оштрим политичким ставовима које никада није тајио, Матија Бећковић сложио се са тим да би политика и уметност требало да буду што даље једна од друге. Како каже, данас то није тако лако, скоро па се граничи са немогућим.

Политика се одавно завадила са културом. Можда зато што културе нема у политици ни политике у култури. Данас је политика склоњена од културе да не би сметала, што је више склањају она као да израња тамо где се нису надали. Не знам шта је горе, склањати је па да она израња где не треба или допустити да буде свуда присутна и свима видљива што омета све.

После ових речи одлучили смо да склонимо политику на страну и посветимо се младима и стварању. Питали смо га, како се постаје успешан писац и које то књиге не би требало прескочити.

Ја никад нисам мислио да човек треба да прочита много књига да би био успешан писац. Мислим да свако треба да има онај број књига које може много пута изнова да прочита. Не можемо сви све разумети и не може нас све инспирисати исто. Зато читајте оно што вас инспирише. Сами себи судимо избором књига. Читај оно што волиш, нема ту никакве хиерархије.

За сам крај разговора Матија је свим читаоцима Омладинских новина предочио лепоту стварања из личног угла. Већ унапред, његов став може се осетити у песми Слава теби Господе, а ево како га је поново срочио за нас.

Што се стварања тиче, сама реч стварање је довољна да објасни лепоту. Ми писци само имитирамо онога ко је створио свет, стварајући неки нов у својој глави. Он је био сам, није се ни на кога угледао, преузео је одговорност за своје дело и сам је о свему одлучивао. Као и уметник. Оставио нам је један велики и недостижан узор и само мешање у уметност је мешање у његова посла. Чим нам је то дозволио значи да се донекле изједначавамо са њиме.

Матија Бећковић новосадској публици представио се рецитацијом ситхова из своје збирке песама Кад будем млађи  и Кад будем још млађи.

Његов наступ био је богат хумором који је све присутне насмејао до суза. О томе да култура у нашем граду и  текако живи и расте сведочи и број присутних како млађих тако и старијих генерација током сва три дана трајања фестивала. Политика се само кроз шалу провукла у неким од стихова Матије Бећковића; но, како другачије и поменути оно са чим си у свађи, него кроз смех.

 

Ивана Кордић

Фотографије: Марија Ердељи

Коментари