Милена Милошевић: Жена у свету рачунарства и аутоматике

Може ли мушкарац да буде дадиља? Може ли жена да буде механичар? Сазнај у нашем тексту шта о подели послова на „мушке и женске“ мисли Милена Милошевић која се бави рачунарском техником.

Милена Милошевић

Милена је једна од три жене у њеној канцеларији. Увек добра атмосфера са толиким мушкарцима!

Милена Милошевић je тренутно на докторским студијама на смеру Рачунарска техника и рачунарске комуникације на Факултету техничких наука у Новом Саду. Док је пратимо до канцеларије, примећујемо да у свакој просторији за рачунарима седе мушкарци и по једна жена. У њеној канцеларији их има чак – три. Па да ли је онда ово „мушка област“?

Чиме се ти тачно бавиш?

У фирми у којој сам запослена тренутно радим на истраживачком пројекту који је везан за аутомобиле, развој плоче и софтвера која врти алгоритме који помажу возачу при вожњи, као што је на пример прелазак пешака на пешачком прелазу. Програм рачуна да ли та особа може да пређе, да ли ће се они сударити, потребан је дакле неки знак упозорења за возача. На факултету радим као асистент. Тамо се бавимо потрошачком електроником, а у то спада дигитална телевизија, као и електроником намењеном за аутомобиле, као што је радио, тв, апарати за забаву, и слично.

Откад је ирзажена љубав према науци?

Као мала сам увек желела да знам како нешто ради па сам стално растављала и састављала апарате. Док сам гледала тв размишљала сам како слика долази на екран. У том правцу сам наставила даље кроз образовање да се развијам. Веома сам поносна на своје награде из периода основне и средње школе од чега су најзначајније пет других места на републичком такмичењу Републике Српске: четири из математике и једно из физике, бронзана медаља на државном такмичењу БиХ из математике и учешће на Јуниорској балканској математичкој олимпијади. Ови резултати само су показивали да сам одабрала праву професију за себе.

Миленин радни сто је прекривен оваквим и сличним моделима на којима се тренутно ради.

Колико је поред тебе било колегиница на одсеку?

Од треће године студија како смо се поделили на мање смерове, на нашем департману је било нас четири колегинице од укупно 30-35 студената. Током прве две године студија док смо још сви били заједно, не могу тачно да кажем, али отприлике 25-30 колегиница од 160-180 студената. Углавном се током студија нисам сусретала са неком већом дискриминацијом. Било је неколико колега који су својим ставовима показивали да мисле да жене ту припадају или не припадају, али је већина била коректна.

Да ли мислиш да је овај смер намењен претежно мушкарцима и да ли сматраш да је технологија више „мушка“ област?

Смер је намењен особама које интересују технологије које се на њему изучавају, без обзира да ли је у питању мушка или женска особа. Код нас, као и у свету постоје стереотипи да мушкарцима више одговарају научне области (тзв.СТЕМ области: наука (science), технологија (technology), инжењерство (engineering)и математика (math)), а да женама више одговарају уметничке области, што је један од разлога зашто мушкарци претежно уписују овај и сличне одсеке. У последње време, иако на одсеку и даље преовладавају мушкарци, приметан је и пораст броја жена. Надам се да ће се тај тренд и наставити.

Милена у разговору са нашом новинарком Јеленом Врцељ.

Мислиш ли да се наука или било која област треба делити на мушку или женску?

Читала сам недавно да је ’80. година у науци, посебно у рачунарству било 50% жена и 50% мушкараца. Али је онда Холивуд кренуо да пропагира програмере и људе који се баве рачунарством као неуредне мушкарце који само једу пицу и онда је тако кренуло смањење броја жена у овој области. Наука не треба да се дели на мушку или женску. Свака особа треба да бира оно што њој лично одговара и у чему се проналази, без обзира на оно што нам друштво намеће. Мислим да млађе генерације не праве ову поделу и да ће број жена у науци само да расте.

 

У Србији постоји иницијатива за пружање подршке научницама. У оквиру пројекта „За жене у науци“ који представља међународну сарадњу Министарства за просвету, науку и технолошки развој, Л’ореал-а и УНЕСКО-а, од 2010. године додељују се три националне стипендије талентованим научницама из области природних наука. Надамо се да ће оваквих пројеката бити још више, а Марини честитамо на досадашњим успесима и желимо јој да настави да их ниже!

Текст: Јелена Врцељ

Фотографије: Марија Ердељи

Коментари