Не желим да моје књиге читају људи са предрасудама!

Тамара Кучан је млада књижевница, а осим писања успешно се бави издаваштвом у издавачкој кући „Урбан Арт”, чији је оснивач и директор. Од своје шеснаесте године бави се писањем, ауторка је бројних романа, а последњи објављен је „Индиго“. Искрено каже да је било момената када је желела да одустане од позива писца, али се захваљујући новим идејама увек враћала свом перу.

У Вашој досадашњој каријери, чини се да сте са лакоћом низали приче и романе, колико је било тешко почети тај низ?

Ако говоримо о писању, младалачки ентузијазам је учинио своје… Било је лако написати први роман, објављивање је другачија прича. Није тешко почети, колико је тешко истрајати јер тежим томе да са сваком новом књигом победим и надмашим себе.

На који начин сте успели оно што многим талентованим људима не полази за руком – да пронађете себе?

Тако што сам се изгубила. Лутала сам. Учила сам. Нисам желела да застанем у једној тачки, да се скућим у једном фолдеру, да пристанем на једну дефиницију, на било коју етикету. Играла сам се. Дозвољавала сам себи тренутке непромишљености и учила лекције које су долазиле.

Шта сте видели као своју моћ да неко у књижари изабере баш Вашу књигу?

Мислим да људи бирају баш моје књиге јер реалистично приказују теме чију обраду прати исцрпно истраживање. Емпатија ми пружа могућност да се повежем са различитим животним причама, да их пренесем кроз списатељску имагинацију као да су моја лична сведочанства. Препознатљив и динамичан стил писања свако има удела, као и истрајност дуга десет година.

Како сте се борили са финансијским моментом ког се млади уметници плаше и због ког најчешће одустају?

Када је реч о теми „писање и финансије“, ту сам крајње сурова. Онај ко се прибојава финансијског аспекта, било да је реч о улагању или заради, не треба да се бави писањем. На том истом сајму где сваке јесени потписујем своје романе, некада сам сатима стајала поред штандова и кувала кафе, радећи као хостеса. У улицама где се моји јунаци заљубљују, растају и воле, некада сам делила флајере за смешну дневницу. Борила сам се за оно што волим. Чак и годинама касније, од свог писања нисам имала зараду. Имала сам похвале, собу пуну цвећа и празан фрижидер.

С обзиром да се данас од младе, лепе и жене која држи до себе и свог изгледа не очекује да буде паметна и изграђена личност, да ли сте се сусретали са неким сексистичким моментима досад?

Хвала на лепим речима. Наравно да јесам. Некада сам се трудила да објасним људима да су предрасуде токсичне. Одређен број људи има шаблон који примењује на све женске ауторе – нарикача која пише љубавне романе за друге жене. Ако на то додате и пријатну спољашњост, почиње игранка без престанка. Некада сам жалила јер постоје људи који због мог изгледа не верују да могу да напишем добру књигу, нити желе да је прочитају. Временом сам схватила да не желим да моје књиге читају људи са предрасудама.

Шта је то без чега или кога данас не бисте били ту где јесте?

Без своје упорности И воље. Без лојалности својих читалаца. И без кофеина. Претворио је многа свитања у књиге.

 

Тамара је одлучила да једног нашег читатеља награди са романом Капија, а како до књиге пронађи на нашој Фејсбук страници!

 

Роман Капија доноси причу о проблему граница у данашњем времену, о свету оптерећеном материјалним вредостима, разликама и угледом. Од љубави до мржње, од мржње до љубави. Од пријатеља до странаца и од странаца који постају најбољи пријатељи. Кроз реалистичну причу о проблемима савременог друштва, ауторка прича љубавну причу али и причу о новцу, материјалној и духовној кризи, опсесији, страсти и болу.

 

Текст: Снежана Ченад

Фото: Из приватне архиве Тамаре Кучан

Коментари

Comments are closed.