Стефан Лукић: Када нешто заиста желиш, онда ту нема компромиса

Стефан Лукић је, на први поглед бисте рекли, један сасвим обичан младић. Студент из Ужица, можда бисте баш тај кратки опис употребили. Међутим, Стефанов пут није нимало обичан.

Након што је завршио вишу школу, Стефан почиње да се окреће својој првој љубави – сликарству и мало-помало постаје сасвим јасно да у Стефану нема само љубави према овој уметности – има и дара, и то колико!

У 26. години одлучује да покуша да упише Академију примењених уметности у Београду, што и успева, али као самофинансирајући студент. Неког би ово обесхрабрило, али не и Стефана! Он поставља своје радове на Фејсбук и за само неколико дана их распродаје по ценама које му обезбеђују део школарине!

Мислите да је овде крај? Не, Стефан успешно полаже испите, толико да следеће године не само да је на буџету, већ је и међу најбољим студентима, а факултет га додатно награђује. Као шлаг на торту, долази вест да је Стефан добио стипендију за једногодишњу студијску посету Паризу.

Стефан у свом атељеу.

Сада, кад је та једна година прошла, пожелели смо да од Стефана чујемо шта се у њему променило након боравка у Граду светлости, али и да покушамо да дођемо до јаснијег одговора какви су то били његови досадашњи путеви.

Непосредно пред одлазак одржао си самосталну изложбу у Ужицу коју си најављивао под слоганом Идем да се вратим. Да ли данас, седам месеци касније, мислиш исто? Видиш ли себе у скорој будућности у Србији или у Француској?

Изложба у Ужицу била је сјајна. Дуго сам био поносан на њу. Сада је једино остао жал што се у Београду није нешто слично догодило… Међутим, да бих се вратио на тај успех морам да идем даље. Прво морам да приведем крају трећу годину на Факултету примењених уметности у Београду.
Своју блиску будућност свакако видим у Србији.

Стефан је своју изложбу најављивао у Београду.

Интересантан је твој пут. У 26. схваташ да је сликарство код тебе не само љубав, већ и, како се показало изванредан дар и тада уписујеш академију. Сећаш ли се да ли је у том тренутку било предомишљања, преиспитивања и како си се изборио са њима? Ти си тада већ имао завршену вишу школу, а опет си одлучио да по други пут будеш бруцош.

Приликом припрема за факултет мучило ме је једино да ли сам спреман, тачније да ли сам довољно савладао вештине потребне за пријемни. Када уписујеш други факултет, онда немаш право на грешку.  Мој живот је, баш као уметност коју производим, једно велико преиспитивање са гомилом грешака, али такође и са веома блиставим тренуцима и јасним циљем.  Али ако нешто заиста желиш, онда ту нема компромиса.

А онда, након уписивања на самофинасирање, за само два дана успеваш да продаш толико својих радова путем друштвених мрежа да можеш сам да платиш четвртину школарије, а касније и целу. Да ли си у било ком тренутку размишљао да одустанеш од студија и целе те идеје? Шта те је терало напред?

Зашто бих одустао на самом крају тог дела пута? Било би неразумно одустати на самим вратима света уметности. Сви ми куцамо на нека врата. Замислите да сви одустану. Са друге стране, у том тренутку , продаја цртежа је била добра идеја,  и што је јако битно, у потпуности је успела. То ми је дало додатни мотив и подстрек да наставим даље.

Стефан Лукић

На другој години буџет, међу најбољим студентима, награда и најбоље од свега, школарина у Паризу. Када се сад осврнеш, како ти се чини време које си у Паризу провео? Јесу ли тамошње студије испуниле твоја очекивања?

Поред примања на најпознатију француску академију, Beaux art de Paris, један од лепших тренутака школовања је управо та награда за сликарство коју сам прошле године добио. Париз се увек претвара у неко невероватно искуство, у свим својим сегментима. Нису случајно велика имена газила тим улицама…

Стефан Лукић

Шта је за време твог боравка оставило највећи утисак на тебе? Шта је то због чега си сам себи рекао – Е због овог је све вредело!

Предуга је листа утисака. Тамо сам осетио колико је драгоцено безбрижно и лагано градити паралелан однос између каријере и свакодневног живота. Париз је прелеп. Има дивно светло. Ко је један дан био тамо зна о чему говорим…

Оно што бих посебно истакао су две групне изложбе у којима сам учествовао за време свог боравка. Инсистирам на томе да тај пут није био лак, али када одеш у Париз на начин на који сам ја отишао и путем којим сам ја прошао, само се насмејеш, потапшеш себе по рамену и наставиш даље.

Уосталом, ниједан пут није лак уколико се кроз њега жели нешто створити.

Колико је младом уметнику, или баш младом сликару, данас лако да пронађе своје место на уметничкој сцени? Чиме се млад и неафирмисан аутор најпре може издвојити?

Много је фактора који на то утичу, али је евидентно да је квалитет неизоставан. Иако места има, није лако наћи место на уметничкој сцени. Оно што представља већи проблем у том размишљању садржано је у чињеници да ће ти то место обезбедити егзистенцију. Еее, ту почиње игранка. У сваком случају, мислим да је код нас ситуација далеко боља данас него пре пар година и мислим да ће за пар година када уђемо у ЕУ бити још боља. (Смех)

И за крај, која је твоја порука за младе који још проналазе себе и граде своје степенике ка успеху?

Никад не одустај и не губи веру. То је једини мото који би могао да сугеришем. Живот понекад постави изазов чисто да провери да ли смо довољно вредни да наставимо даље!

Сања Ђукић

Фотографија: Приватна архива/М. Миловановић

Коментари

Comments are closed.