Како смо одрастали ми, а како одрастају данашње генерације?

Седим у кафићу и посматрам троје деце за суседним столом. Свако од њих у рукама држи мобилни телефон, не обраћајући пажњу на околину. Не комуницирају међусобно, свако је у свом, виртуелном свету. Одрастају. Отуђени.

Ова слика ме на моменат вратила у неко раније доба, доба мог детињства. Једва сам чекала да одложим школски ранац, обучем стару гардеробу и изјурим испред зграде. Ту би ме већ чекала спремна екипа. Вечито умазани чоколадом, колена препуна масница задобијених несташном игром, али срећни. Ручали бисмо напољу, јер има ли ишта слађе од јела на свежем ваздуху, па онда поново трк у игру! Ластиш, жмурка, између две ватре, ћоре баке. То су биле наше игре. Довољно је било да имамо креду и обичну плочу за писање, па да се сатима занимамо тиме. Скупљали бисмо ситниш, па одлазили заједно до оближње продавнице, куповали жваке и остале зезалице тог времена. Рођендане бисмо прослављали у оближњој посластичарници, уз купове и сладолед, без много помпе, али са пуно усхићења. Одрастали смо уз Дизнијеве цртаће, хор Врапичићи и Мињу Суботу.

Уз које игрице одрастају деца данас?

Уз које игрице одрастају деца данас?

Обраћање конобара ме врати у реалност. Замислила сам се и  присетила свих оних лепих тренутака из детињства које је било богато пријатељима, игром, безбрижноћу. Данас је све доста другачије. Деца врло рано имају контакт са виртуелним светом, друштвеним мрежама и осталим апликацијама које је наметнуло модерно друштво. Игре у парку замениле су игре пред рачунаром. Дружење уживо замењено је дописивањем на групном чету, а тастатура је постала најбољи пријатељ деце. Данашњи малишани од Деда Мраза најчешће пожеле нови телефон, лаптоп, ајпод, а родитељи, у намери да им деца „не одударају“ од осталих, те  им жеље најчешће и испуњавају. Јутјуб је преузео улогу чаробних радио и видео-касета, које су имале своју драж. Деца данас желе да постану јутјубери, а некадашња дечја занимања била су: пилот, астронаут, стјуардеса.

Игра нових генерација_1

Игра нових генерација

Мојом улицом је раније одзвањала граја, смех и дечји узвици. Данас, као се да се живи неко ново детињство. Увек треба ићи у корак са временом, али и учити децу правим вредностима – јер деца су наше огледало. Научимо их шта су домине, карте, Човече не љути се. Порасти, али не одрасти – јер то је замка.

Јелена Драпић

Фото: Марија Ердељи

Коментари

Comments are closed.