Писање је мој извор задовољства

Љубав према писаној речи која се непрестано развија, готово од времена када је научио да чита, имала је пресудан утицај на Милоша Михаиловића и његово бављење писањем. Ученик Гимназије „Вељко Петровић“ у Сомбору, са само 18 година иза себе има већ два романа, као и више награда за поезију на међународним такмичењима.

Од свих награда које је досад освојио, најдража му је награда „Голубић“ за причу „О лири и мртвим псима“ која му је омогућила да објави свој други роман који је добио изузетно повољне критике. Дела која је некада читао инспирисала су га да напише прве приче. Временом је стекао теоријску и практичну основу која му данас омогућава да се бави писањем у правом смислу те речи. Сматра да је за бављење овом врстом уметности потребан таленат, али и искуство и вежба.

– Ако вештину писања замислимо као једну градуисану скалу, таленат би био везан за највиши подеок који смо способни досећи, оно што одређује докле се можемо развити, док вежба и искуство које поседујемо показују где се ми тренутно налазимо на тој скали. Постоји још један веома битан аспект, без кога писања заиста и не може бити, а који домаћи аутори изузетно занемарују – идејност! Дакле, тек вештина писања (настала као спој талента и вежбе) са једне стране, и идејност са друге, стварају писца – објашњава Милош.

Идеје за писање романа „Зеон“ и „Ереја“ проистичу каже, пре свега, из неких размишљања и интересовања која га окупирају. Велики утицај на то имала су и књижевна и кинематографска дела која проучава са нагласком на опусе Михаила Булгакова, Албера Камија и Франца Кафке.

2-1

Зеон је настао као традиционални роман епске фантастике, коректан у жанровским оквирима, бавећи се сукобом различитих фракција у имагинарном свету. Ереја, пак, представља много провокативније дело, настало на размеђи фантастике и хорора, а писано у реалистичком кључу, које обрађује сукоб између стваралачких и уништитељских нагона инхерентних људској природи дато кроз визуру главног лика, циничног, атеистичног мизантропа са мрачним смислом за хумор – додаје наш саговорник.

1

Оно што га највише инспирише су самоћа и размишљање. Највише ужива у самом чину писања, који му омогућава да своје идеје предочи кроз различите литерарне поступке. То му омогућава да стекне додатну оформљеност и концизност мисли и језика. Сматра да је време потребно за израду једног романа јако дуго и да је потребно доста одрицања како би се комплетан процес привео крају.

– Пре самог писања, потребно је потпуно разрадити фабулу и осмислити комплетно дело (јер, како рече Едгар Алан По, оно се треба писати од краја, где заправо и почиње). Након тога, долази на ред вишеструко ишчитавање и редиговање основног текста, које може да потраје и дуже од писања. Тек након што бета читаоци одобре дело, приступам коначном преуређивању и глачам га до крајње форме – додаје Милош.

Поред уређивања блога на коме свакодневно ради и писања кратких прича, тренутно ради и на писању свог трећег романа (Ониромансер) у коме обрађује тему снова и утицај несвесног, ирационалног на нас. У питању је књижевни експеримент инспирисан надреализмом и психологијом, а прожет фантастичним елементима, који представља једно несвакидашње дело и нови начин приповедања.

Јована Адамовић

Коментари