Лек који брзо делује зван „Путовање“

Након силних обавеза и помало већ досадне свакодневнице, једини прави лек који веома брзо делује јесте путовање. Где? Није битно! Важно је да се иде негде и изaђе из уобичајене рутине, упознају нови људи, виде нове ствари и предела.

Тако је дошло време када је и мени тај лек био неопходан. Идем да се одморим! Хееј, идем негде! Пресрећна сам! Иако нас некада смара путовање од 25 минута у локалном превозу, предстојећих 15 сати путовања нам не представљају толико велики проблем. Напротив, тешим се како ћу слушати музику, спавати, читати неку добру књигу… све време размишљајући само о коначној дестинацији.

Lek koji brzo deluje zvan Putovanje 4

Кофер стоји насред собе док се широм отворени ормари боје мог нападног погледа који говори „Шта све понети? Шта обући? А да некако стрпам све?“ Та мука често траје предуго, јер ми жене никад не знамо шта обући. Можда буде претопло, али можда и падне киша па захладни, а то само компликује распоред у мом коферу. После спремања ствари, обућа за претопло, топло, хладњикаво и хладно време је спремна! Мама само пролази кроз кућу вичући „Не заборави пасош!“ Ех, тако је… Шта бисмо ми без наших мама?

Лето је, купаћи костим, крема и наочаре за сунчање су неизоставне стварчице које се морају наћи у торби, као и нека добра књига „за сваки случај“. Поздрављам се са укућанима срећно и насмешено, жељно мира и одмора, знајући да ће ме радо сачекати широм отворених врата и топлим загрљајем.

Lek koji brzo deluje zvan Putovanje 3

На аутобуској станици посматрам људе и мислим се где путују, можда у неке егзотичне крајеве, а можда иду и у оближње село код својих ближњих. Верујем да сам погрешила у процени, али било је занимљиво замишљати дивну бакицу и декицу како иду на море са све розом и зеленом торбицом. Чврсто држим карту у руци, као да се бојим да ће ми је неко украсти, док хиљаду пута у себи премотавам најважније ствари за понети „Лична? Ту је. Пасош? Ту је. Паре? Ту су“. Можемо даље. Док се на разгласу чује моја дестинација, одлучно улазим у аутобус.

Као мало дете сам срећна, а са друге стране и даље забринута због могућности да сам ипак нешто заборавила. Након неколико тренутака крећемо и са узбуђењем шаљем другарици „Кренула сам, ускоро ти стижем!“ Добро, није баш ускоро ускоро, али важно је стићи, зар не? Гледам кроз прозор како полако одмичем од својих пространих равница и срећна сам што ћу их само на кратко заменити брдима и брдовитим насељима, као и плавим, дивним морем. Сама помисао на то ме опушта и падам у сан.

Lek koji brzo deluje zvan Putovanje 1

Након напорних 15 сати стижем на своје одредиште. Један од најдражих тренутака је свакако топао загрљај моје најдраже колегинице, и самим тим и другарице, која ће бити моја сапутница и водитељица ових дана како у Требињу, тако и у Херцег Новом и Дубровнику. Толико од мене, време је да се стварају нове успомене, оне које ћемо памтити цео живот говорећи „Ех, то лето…“

Срећан пут и леп провод свима вама који сте одлучили да сада путујете и не заборавите пасош, личну карту, паре и наравно добро расположење и срце широм отворено за нове успомене, доживљаје и осмехе!

Кристина Ивковић Ивандекић

Фото: Марија Ердељи

Коментари