Музика је мој смисао живота

Виртуоз на клавиру, композитор и добитник многобројних награда и признања је двадесетдвогодишњи Стефан Сретић. Пут поплочан успесима почиње у родном граду Нишу где је завршио основну и средњу музичку школу. Основне студије уписује са само 17 година на Факултету уметности у Нишу, у класи еминентног педагога и пијанисте, професора Александра Сердара, где је потом и мастерирао клавир прошле године.

Може се похвалити великим бројем награда са републичких и међународних такмичења у дисциплини клавир соло, као и запаженим резултатима на подручју камерне музике. Неки од његових најзначајнијих наступа су концерт на Коларцу 2005. године као лауреат републичког такмичења, као и наступ на Првом краљевском концерту на Белом двору 2006. године, где добија и диплому за уметничко достигнуће и исказани музички таленат. У својој досадашњој каријери сарађивао је са реномираним нишким диригентима као и Нишким симфонијским оркестром. Компоновао је музику за три краткометражна филма, као и нумеру „Сећање“ Бојане и Николе Пековића која је извођена у Сава центру. Тренутно је студент специјалистичких студија на Факултету музичке уметности у Београду.

Када си заволео музику, клавир и ту врсту уметности уопште?

Са клавиром сам имао среће и прилике да се сусретнем још у раном детињству, када сам прве тонове засвирао у тадашњем Пионирском дому, данашњем Дечијем културном центру. Љубав и велико интересовање према музици јавили су се убрзо, након чега сам одлучио да дружење са инструментом наставим у музичкој школи. Потом је све кренуло неким својим природним током. Такмичења и наступи који су се низали једни за другим су распламсавали страст према овој уметности, у којој сам пронашао смисао живота. Уметност је данас за мене професија према којој се односим са великим поштовањем.

На који наступ си најпоноснији и због чега?

Никада није лако издвојити један од толико наступа у каријери, јер иза сваког стоји огромна посвећеност и рад, на шта сам заправо и највише поносан. Од скорашњих наступа имао сам велику част да наступим на отварању Концертне сезоне 2015/2016. Нишког симфонијског оркестра, где сам извeo Клавирски концерт бр. 2 у ц-молу Сергеја Рахмањинова, један од мени најлепших концерата писаних за овај инструмент. Извођење овог грандиозног дела је својеврсна круна мог дотадашњег школовања, а аплауз најбоља и најзначајнија награда.

DSC_0025

Велики број награда и признања данас су у твом власништву. Колико труда и упорности је потребно да се до тога дође?

Пре свега врло је важно поставити циљеве у животу, да ставите на папир колики труд и одрицања изискује оно за шта се борите и да ли сте и колико спремни да уложите себе. Уколико желите да покушате, крећете на пут препун успона, падова, тренутака среће, разочарања, прилика и искушења. Важно је остати доследан на том путу, а награде долазе као подстрек, као знак да то радите исправно и да сте на правом путу. Неопходан је један здрав и професионалан однос према послу, који сам ја стекао учећи од великих и успешних људи.

Поред тога што си пијаниста, бавиш се и компоновањем. У чему више уживаш?

Бавећи се и извођаштвом, и композицијом, ја заправо уживам у самој музици. И једно, и друго су врста уметничког стваралаштва којим преносите своје идеје и поруке уткане у емотивни набој који побуђујете код своје публике. И управо та размена је циљ сваког уметника, циљ из којег произилази оно непроцењиво задовољство које уметник добија од своје уметности. Клавир јесте мој примарни позив којим сам се водио и упознавао са музиком, док сам компоновањем на још један начин у музичкој уметности пронашао себе.

Шта те очекује у наредном периоду када је у питању твоја каријера?

Очекује се премијера филма “По сунцу хода” за који сам компоновао оригиналну музику. Након тога ће уследити припреме за завршни испит на специјалистичким студијама, као и писање планираних пројеката у оквиру организације Менса Србије.

Јована Адамовић

Коментари