Као клинац маштао је о Мароку, а онда се жеља и остварила

Интересантну причу о волонтирању у Мароку испричаће нам Никола Воркапић, студент Економског факултета у Београду. Током лета прошле године провео је две недеље у граду Есауира, подучавајући децу енглески језик. Осим ангажовања у Aiesec и Erasmus Mundus организацији, одлучио је да се упусти и у овакав пројекат за који се пријавио путем волонтерског сервиса Млади истраживачи Србије. Искуство у овом пројекту, организованом од стране локалне организације Chantiers Sociaux Marocains, одлучио је да подели са нама и укаже на начин на који могу и остали заинтересовани студенти аплицирати. Током планинарења на Атлас планини залутао је заједно са осталим волонтерима и наишао на гостопримство једне традиционалне мароканске породице.

Како си сазнао за то волонтирање?

За могућност волонтирања у иностранству први пут сам чуо путем друштвених мрежа и презентација на мом факултету, што ми се одмах учинило као сјајна прилика да путујем и упознајем нове људе.

Oткуд идеја да се баш одлучиш за Мароко?

До одлуке је дошло сасвим спонтано, неколико месеци пред пут. Још као клинац сам волео атласе, глобусе, путописе и маштао сам о далеким земљама, као што је Мароко. Желео сам да проведем део лета на другачији начин. Гледајући понуђене пројекте, наишао сам и на овај у Мароку и убрзо сам одлучио.

Izlet-na-kamilama,polazak-u-pustinju

Како си се снашао обзиром на то да је то земља чија се култура доста разликује од наше?

Већ по слетању на аеродром у Маракешу изгледало је као да сам на другој планети – људи, улице, звукови, све је било другачије, попут културног шока. Организатори пројекта су ми помогли у првих пар дана да се прилагодим локалним обичајима и да упознам што више домаћих људи. Није било проблема самим тим што локалци говоре стране језике, а и веома су љубазни. Важно је поштовати културу земље, а препоручљиво је и унапред прочитати неку књигу или водич.

Какав је њихов систем образовања у поређењу са нашим?

Мароко има дугу традицију што се образовања тиче. Најстарији универзитет на свету налази се, по неким изворима, управо у Фесу, у Мароку. Уопштено, систем је сличан нашем, а највише се угледа на француски, па је већина уџбеника на том језику. Ипак, рекао бих да наша земља има развијенију образовну инфраструктуру и да се нашим студентима донекле пружа више прилика.

Zajednicka-slika(volonteri,organizatori,deca,u-berberskom-selu-u-Juznom-Maroku)

Шта је то што је оставило на тебе највећи утисак у Мароку?

Мароко је заиста једна невероватна земља, пуна егзотичних призора, звукова и мириса. Од сурфовања на обалама Атлантика, одмора на Медитерану, традиционалних сокака у старим мединама и урбаних кафића Казабланке, преко врхова планине Атлас до врелине непрегледне пустиње Сахаре, посетиоци заиста имају прилику да искусе различите ствари. Ипак, највећи утисак су оставили људи, који су непосредни и гостољубиви.

Да ли си у контакту са неким другим волонтерима?

Да, чујем се често са другарима из кампа, као и са локалцима које сам тамо упознао. Та дружења и пријатељства су заправо највреднија ствар која се стиче учешћем на оваквим пројектима. Нарочито је леп осећај поново се срести са другарима у њиховом граду или им показати Србију, уколико се они одлуче да дођу у нашу земљу.

Nikola-i-marokanski-decak-koji-im-je-pomogao-u-ciscenju-parkova

Колико је ово искуство утицало на твој поглед на живот и даље образовање?

Дефинитивно сам схватио да је поред формалног, академског знања, важно стицати знања и вештине и на друге начине. Један од најбољих су управо волонтирања и путовања, која нам помажу да проширимо видике и разбијемо предрасуде о свету.

Шта би поручио студентима који желе нешто слично да доживе?

Поручио бих им да се пријаве за сличне пројекте јер је то заиста непоновљиво искуство. Не треба никога да одврати страх од непознатог, мањак слободног времена, финансијски или неки други аспекти. Препоручујем свима да прате странице на друштвеним мрежама, организације и програме који објављују овакве пројекте, конкурсе и стипендије.

 

Николина Комазец

 

Коментари