Акушерска стварност која се открива када се скине медицински завој породилишта, често је далеко од очекиваног подржавајућег уточишта за труднице и породиље. Сведочења жена чешће описују породилиште као поприште страха, боли, занемаривања и понижења.
“Породила сам се у породилишту лесковачке болнице, 1997. Трећег јануара сам дошла у болницу, очекујући да на завршетку дана упознам своје дете, коначно, након скоро 10 дана пробијеног термина. Трудноћа је прошла потпуно уредно, дете је лепо напредовало и расло како треба. Примала сам инфузију за индукцију која је јако лоше напредовала, дете је било доста велико, ја сам се слабо отварала и постојале су све индикације за обављање царског реза. Kада је дошло време да се гура, безуспешно сам покушавала да гурам и родим своје дете, доктор је насилно скакао по мом стомаку и покушавао да на тај начин погура дете. Након што се ова метода показала безуспешном, покушан је порођај вакумом, ово се такође показало као безуспешна метода, дете се вратило назад у порођајни канал и од силине враћања и ударца у дијафрагму сам изгубила ваздух и онесвестила се. Свог првог порођаја се не сећам, провела сам кључни део у несвести”.
Ово је само део искуства које је поделила са Омладинским новинама Слађана Ђорђевић, која је имала 23 године на првој трудноћи. Искуство којим ћемо у деловима илустровати причу о насиљу сведочи о суровости која се често крије иза завесе медицине и није изолован случај, већ само врх леденог брега у проблематичној слици порођајне праксе. Након трагичног случаја смрти бебе Марице Михајловић, медије преплављују сведочења жена о лошем поступању лекара и неадекватном начину пружања здравствене неге током најинтимнијег процеса.
Намеће се питање докле ће порођај у Србији бити хладан и безосећајан процес, где је важан само резултат и та ‘срећа да је неко преживео’, а не добробит и здравље жене и детета и након порођаја?
Kада је дошло време за гурање, наступило је насиље над телом жене. Да ли лекари налазе оправдање у томе да таквим покушајима ‘помогну порођају’ и да ли су свесни какве последице изазивају код породиља и беба?
Нико не очекује да се лекар који треба да нам обезбеди сигурност, дере на нас, да нам насилно ‘скаче’ по стомаку и слично. Нико не очекује да се у болници осећа угрожено, напротив, ми се и порађамо у породилишту јер сматрамо да је то сигурније него да бебе рађамо саме код куће, како се то раније одигравало. Жени је на порођају најважније да се осећа сигурно и безбедно, истиче психолошкиња Јасмина Михњак.
Долазак бебе је како објашњава психолошкиња једна развојна криза и осетљив период који захтева ангажовање наших унутрашњих снага и ресурса како бисмо се адаптирали на новонасталу ситуацију и расли заједно са бебом. Ту су увек присутна и нека очекивања од нас самих, бебе, окружења, система подршке. Све што буде другачије пољуља нас и чини нас још рањивијим. Трауме након насиља током порођаја могу довести до физиолошке реакције замрзавања жене, што може изазвати додатне компликације на самом порођају.
Kада се насиље и траума десе у фази кад смо свакако у беспомоћном положају током рађања, док лежимо у боловима покушавајући да изгурамо бебу, ми не можемо да користимо наше природне механизме одбране – не можемо да бежимо, не можемо да се боримо. Управо то траума ради, учини да се замрзнемо. То се све дешава на физиолошком нивоу, независно од наше воље. То значи да већ на самом порођају трпимо последице у смислу додатних компликација на порођају. Kада се замрзнемо, порођај може да се заустави и не напредује.
Акушерско насиље оставља дубоке емотивне ожиљке код жена, стога је важно да се женама пружи емпатија и активно слушају њихова искуства, уместо да се минимизирају и обезвредњују.
Иза болничких завеса
“У Лесковцу су нас држали 10 дана у болници без објашњења. Гледала сам како се данима смењују нове труднице које убрзо постају мајке и могу да одведу своје бебе кући. Након тога смо послати у Београд на неонатологију, била сам смештена у просторији 2×2, као мала остава. Било је места само за кревет. Тих дана сам се осећала много и премало у исто време, смењивале су се епизоде туге и апатије. Првих четири дана на одељењу за неонатологију сам провела спавајући све време, била сам будна када сам дојила бебу и то је био једини мој контакт са бебом, о њему су водиле бриге сестре јер сам ја само спавала. Сестре су забринуте мојим понашањем скренуле пажњу другом лекару, који је питао да ли ја одбијам да дојим дете, када су сестре рекле да дојим, упутио их је да ме пусте да одмарам и рекао да сумња да имам пострауматски стресни поремећај као последицу претходних догађаја”.
У зависности од последица самог порођаја по мајку и по бебу, од система подршке, подршке ближњих, али и њених личних снага и отпорности зависи како ће се жена носити са траумом и да ли ће развити пострауматски стресни поремећај. Овај поремећај се јавља након доживљавања трауматичног догађаја и насиља и карактерише га појава интензивних симптома. Жена која је била изложена трауми и насиљу на порођају може да има проблем са успостављањем афективне везаности, односно повезивањем са бебом. А које су још реакције могуће објашњава психолошкиња.
Може да се деси да не успе да доји своју бебу што све утиче и на њу, њено самопоуздање у улози мајке али и на живот, здравље и развој детета. Могу да се наруше у великој мери партнерски односи, да се јаве проблеми у блискости и сексуалним односима. Јављају се симптоми анксиозности, депресије, трауматизована жена развија неповерење у себе, друге људе и живот уопште.
(Не) видљиве ране?
Последице по ментално и емоционално здравље и благостање мајке не могу се раздвојити од физичких последица. Након неког времена, када се психичко стање мало побољшало и када је саговорница имала мање епизоде хроничног сна, откривала је нове последице које је траума оставила на њу. Kако је објаснила саговорница Слађана, док је гледала телевизију у болници, на екрану је уместо једне особе видела две. Са 23 године је први пут имала учестале епизоде високог крвног притиска као последицу трауме и психичког стреса.
“Није ми уопште одрађена била епизиотомија (иако је то захват који се користи у тежим случајевима због ‘олакшања процеса’ порођаја) и последица тога је била да сам се ‘поцепала’ до те мере да је била потребна реконструкција и ушивање вагиналног канала, мокраћног канала, чак и аналног отвора. Психолошка борба ми није била олакшана чињеницом да сам активно пролазила и кроз тај физички опоравак, месец ипо дана сам зарастала, 30 конаца. Нисам могла да седим, ходање је било болно такође, могла сам само да лежим, што сам углавном и радила. Због тешког порођаја сам добила и хемороиде, који су се током година погоршавали и угрожавали ми здравље, оперисана сам последично 2023”.
Посебно током порођаја, када је наглашенија та веза између тела и ума, конкретно, како објашњава Михњак, однос жене према телу се мења и да “некада жене након компликација на порођају, губитка бебе, спонтаних побачаја, превремених порођаја, развијају неку врсту љутње и неповрење према сопственом телу – тело ме је издало. То за последицу може да има кажњавање тела преједањем, злоупотребом дрога и алкохола или једноставно небригом за тело, а самим тим и здравље”.
Михњак сматра да би најефикаснија била системска брига. Пре свега је нужно пружање бесплатне психолошке помоћи од стране едукованих стручњака, који би били доступни у свим градовима и местима у Србији. Идеалан модел помоћи породиљама према Михњак обухватио би психолошку патронажу са кућним посетама психолога, са циљем пружања подршке за повезивањем, умирењем и превенцијом последица порођаја. Пожељно је посебну пажњу посветити женама које су претрпеле трауму, пружајући им бесплатну психолошку подршку и процену за даље терапије.
Ово је први текст серијала о акушерском насиљу. У наредном делу, фокусираћемо се на физичке последице детета на порођају и правне аспекте и пропусте овог проблема.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи
