Превенција суицида

Септембар – месец превенције самоубистава

Самоубиство је други водећи узрок смртности младих, након саобраћајних незгода. Уницефови подаци показују да око 46.000 адолесцената одузме себи живот сваке године. Суицидално понашање се може дефинисати као покушај особе да умањи и елиминише неиздржљиву психолошку бол коју осећа дужи временски период. Обухвата пре свега суицидалне мисли о самоубиству које су различитог интензитета, трајања и садржаја. Kако психолошкиња Александра Филиповић објашњава, у моментима кризе особа размишља како би било боље да је нема, развија суицидални план на који начин би себи одузела живот, којим средствима и у које време, да ли би се са неким поздравила. Након тога, самоубилачко понашање обухвата покушај суицида и само извршење. Истраживања показују да су суицидалне особе до самог краја неолудлучне, што значи да у моментима кризе постоји простор за разговор. Зато је важно рано октривање проблема и проценити могући суицидални ризик, а социјална подршка и стручна помоћ су од великог превентивног значаја.

Ризик фактори и протективни фактори

Kада се процењује да ли је нека млада особа под суицидалним ризиком, важно је узети у обзир факторе ризика који повећавају могућност покушаја и извршења суицида. Психолошкиња Александра Филиповић издваја најчешће:

Узраст/ старост (млади су због развојних изазова и импулсивности ризична група, док старији имају изазове физичких обољења и изолованости)
Припадност/осећај усамљености (ако су особе повезане у неким партнерским или било којим другим заједницама мања је вероватноћа да ће размишљати у тешким моментима о самоубиству)
Пол (Истраживања показују да су жене склоније да покушају да себи одузму живот, а мушкарци да на крају изврше самоубиство)
Прошли покушај – (уколико је особа раније имала покушаје самоубистава, већа је вероватноћа да ће када се нађе у следећој кризи опет размишљати о самоубиству)
Неке животне кризе, непредвидиви тешки изазови и проблеми
Ментални поремећаји (злоупотреба алкохола и депресија, посебно тај моменат да особа не види више наду да ће бити боље, односно то безнађе.
Физичка обољења (ако је нека особа због тог физичког обољења просто мање функционална или мање самостална. Исто тако значајно је и да ли јој је болест хроничног тока)
Изложеност стигми (ХИВ један од честих ризик фактора за самоубиство)

Поред ризик фактора, постоје и фактори који штите особу да покуша или одузме себи живот, али да када је особа у кризи не смемо заборавити суицидални ризик, како објашњава психолошкиња Александра Филиповић:

Приметимо да особа има стварно пуно заштитиних фактора у свом окружењу и у себи самој и претпоставимо да због тога она неће извршити суицид. Важно је да процењујемо и факторе ризика и заштитне факторе и то све обједињено гледамо. Kада особа има циљеве за будућност, када има одређене планове, снове тежње, то ће у одређеној мери да је штити од целог тог суицидалног спектра. Затим, када има мрежу подршке, вршњачка подршка, породична, партнерска, што је јача та мрежа подршке то је мања вероватноћа да ће особа да развије ту неку суицидалну симптоматологију. Затим доживљај прихваћености је јако важан. И доступност стручњака, значи да ли особа зна где може да потражи помоћ, да ли је особи доступан тај извор подршке и помоћи. Такође су јако важне неке културне и духовне вредности, рецимо често ћемо чути да религиозну особу штити неко религиозно уверење од тога да изврши самоубиство. Или различите културолошке неке приче, закључује психолошкиња Александра Филиповић.

„Лампице“ упозорења

Истраживања показују да осам од десет особа које су покушале суицид претходно је давало неке знаке околини. Црвене лампице могу бити промене у расположењу и понашању. Односно када приметимо код особе која је динамична и отворена ка другима, да се повлачи у себе, да је незаинтересована, безвољна, има проблема са начинима функционисања попут спавања, исхране. Обично знакови упозорења нису сами за себе одлучујући у томе да ли ће неко извршити самоубиство, већ је у већини случајева комбинација више њих. Психолошкиња Александра предочава које су још промене код суицидалних младих честе:

Примећујемо да особа има утисак да ће полудети, да ће повредити себе или друге или да нема контроле над својим мислима и понашањем. Оптерећени су осећањем кривице, стида, самомржње и имамо тај моменат да се враћају на догађаје из прошлости које је немогуће исправити, рецимо жаљење за неким догађајима како је могло бити другачије. Младе особе често сређују неке незавршене обавезе везано за факултет или за школу, распоређују значајне ствари по одређеним категоријама коме би шта могли да поклоне, да дају, значи кроз сва та нека понашања ми примећујемо да особа не жели да остави никоме те недорешене репове. Исто тако често се чује у изјавама или се види у понашању да особа има суицидалне идеје, или мисли, планове, то може да гласи тако што особа каже “толико ми је тешко да би ми добро дошли баш ови лекови које имам у купатилу” и неко може то да схвати као полу шалу или као нешто што није вредно помена, али је итекако битно, наглашава психолошкиња Александра Филиповић.

Стигма и недостатак подршке

Теоретичари Тичер и Холис кажу да адолесценти често крију суицидалне мисли због стида и страха од осуде, а стигматизација их само додатно спутава да потраже стручну помоћ. Такође, истраживања још показују да 90% тинејџера верују да их одрасли, пре свега родитељи не разумеју и не схватају озбиљно њихове жалбе и осећања. Недостатак емотивне подршке и разумевања је девојку Милицу Вељковић са шестнаест година довео до ивице да покуша себи да одузме живот. Људима из окружења њена осећања су била пренаглашена, а самој Милици било је тешко да их артикулише, плашила се да их објасни.

Суицидалне мисли, никад ниси довољно сигуран да ли ће то бити схваћено озбиљно, да ли ће неко само рећи па немој, проћи ће или шта год, то је увек та бојазан да ће одговор увек бити нешто што неће валидирати наша осећања и са друге стране направити још већи јаз или отпор да се касније неком другом поверимо. У тренутку када схваташ да се ти већ дуже време не осећаш као да припадаш негде. Kод родитеља када покуша да се разговара са њима увек буде та страна неприхватања, али исто тако па где су они погрешили. Нисам налазила никога коме бих смела сад то да кажем, јер сам васпитана просто у том духу да оно што се дешава у кући остаје у кући. Треба да кажете да ви имате неки проблем који може бити повезан са тим и онда се увек лепе они епитети да ли сте нормални, истиче активисткиња Милица Вељковић.

Разбијање мита: “Да ли размишљаш себи да одузмеш живот?”

Због последица скока, Милица је задобила повреду кичмене мождине и корисница је инвалидских колица. Њен је живот спашен, али борба и даље траје. Kао волонтерка Центра Срце пружа емотивну подршку особама на чијем је месту она некад била. Она апелује, како на родитеље, тако и на вршњаке – да верују особи у кризи, прихвате њена осећања, не беже од првог корака, односно директног питања: „Да ли размишљаш себи да одузмеш живот“. Јер ћемо на тај начин – топлим и неосуђујућим приступом градити поверење и сигуран простор.

Нећете ви никоме дати идеју ако га питате да ли размишља о суициду и колико често. Једноставно, тај разговор је нешто што се чека и некада ће можда то бити прилика да особа први пут каже да размишља о томе. Да је мене неко тада питао, баш сам често размишљала о томе, мислим да бих после неког времена желела да разговарам о томе, јер имате тај осећај прочитане су ми мисли, можда стварно треба да кажем јер имам неког ко размишља исто и ко би могао да ми буде савезник, да ми помогне просто да се изборим тим. То је онако двосмерна улица којом мора да се иде, зато што знаш да кад поставиш то питање можеш да добијеш потврдан одговор и онда ће то бити неки окидач за све иза, што је проузроковало те мисли. Да се не плашимо јер ћемо можда ослободити нешто што је требало да изађе и да ћемо бити ту да саслушамо, кажемо да не знамо, да се нисмо тако осећали и то је потпуно у реду, а да смо тада били ту и слушали некога ко до тада можда јако, јако дуго није имао са ким да разговара, закључује Милица Вељковић.

Кампање за превенцију суицида

Kако би апеловала на креаторе чији медијски садржаји углавном завршавају у рубрикама црне хронике, али и на читалачку публику и указала на последице сензационалистичког и романтизујућег извештавања, новинарка Ан Мари Алвес Чурчић је покренула иницијативу #ЗаТебеВажноЈе и кампању „Припази на тон, припази на клик“. Kао и кампању #стависеумојеципеле која је покренута у сарадњи са Ментал хуб-ом – Психолошким центром за ментално здравље у заједници.

Сензационалистички начин, таблоидни начин извештавања о догађајима који укључују трагедију, људску бол, људску патњу, може да остави далекосежне дубоке последице што по актере тих догађаја, што по њихове ближње, ширу заједницу, посебно по популацију младих. Молим што креаторе тих садржаја, што читаоце, да се барем на тренутак поставе на место ближњих особе о којима се пише, да сте на мом месту, да када пролазите кроз трауму која ће вас обележити за цео живот, када је врло упитно да ли ћете наићи на одг. подршку свог окружења непосредног, шире средине, када је упитно да ли ћете потражити стручну помоћ, када знамо да систем подршке да постоји, али далеко од тога да може да покрије потребе које као грађанке или грађани имамо у случају да пролазимо кроз психолошке емоционалне изазове“, објашњава Чурчић.

Kонструктивна улога медија

Самоубиство и људска трагедија не смеју бити врста тржишне робе коју можемо добро да продамо на медијском тржишту. Овакав начин извештавања ствара Вертеров ефекат који се описује као талас опонашаних самоубистава подстакнут приказом самог чина у медијима. Највећа последица је управо повећање стопе самоубистава, али и кршење на уставом загарантована права грађана на приватност и достојанство.

Уместо извештавања о појединачним случајевима самоубиства, методама извршења, пласирања фотографија особе која је доживела трагедију, опроштајних писама, пожељно је да се информишемо. Јер, како је новинарка Анее Марие нагласила, знањем можемо рушити предрасуде и да је знање кључни елемент једне ефикасне превенције која нуди алтернативе и начине којима се могу превенирати потешкоће менталног здравља. Медији могу имати веома важну улогу у едукацији, сензибилизацији и формирању ставова и понашања адолесцената и младих и конструктивну улогу у превенцији самобиства и од адекватног приступања теми дели нас само неколико кликова:

Будимо свесни да адолесценти и тинејџери, као и младе особе када се налазе у суицидалној кризи, често немају информације на која врата да покуцају за помоћ. Вршњачка подршка је јако важна у смислу да усмери особу на особу од поверења, члана породице, школског психолога, педагога, лекара опште праксе, терапеута, психијатра. Наводимо најважније публикације, као и бесплатне линије за помоћ:

• Приручник Центра Срце за пружање подршке у кризним ситуација
• Приручник за вршњачку превенцију суицида
• Приручник за наставнике и школско особље
• Брошуре Центра Срце

Kако бисте се осећали да сте у мојим ципелама? То је питање које чини ми се свако од нас треба да постави самом себи, било да је творац тих медијских садржаја, било да је конзумент истих, пре него што кликне, пре него што шерује, пре него што остави неки коментар над таквом вешћу, закључује новинарка Чурчић.

Текст: Анђела Андријевић

Извор: Више о овом феномену послушајте у епизоди подкаста “ПодсвеСт”, који је настао у склопу пројекта Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, који су подржали The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, а који је спроводило Независно друштво новинара Војводине

Фото: Анђела Андријевић, unsplash.com.