Вечно питање које мори свакога ко је у последњих 30 година имао (не)срећу да се роди у Србији углавном се своди на – да ли је икога брига за нас? Како се 12. августа обележава Међународни дан младих, одлучили смо да се осврнемо на то како млади доживљавају државу и, пре свега, како држава доживљава младе.
Поражавајућа статистика – куд који, мили моји
Већ је чињеница опште информисаности да из Србије сваке године одлази све више људи. Између пописа из 2011. и 2022. године, становништво се смањило за око пола милиона људи, а по прорачунима МОНС-а Србију годишње напусти 51.000 становника. Иако не постоји званична статистика која сведочи томе колико младих се налази у овој импозантној цифри напуштања тонућег Титаника, јасно је да сваке године све више младих перспективу налази на студијама у иностранству. Ово, свакако, није чудно, с обзиром на то да студенти из Србије, иако немају статус грађана Европске уније, могу својим успесима да зараде стипендије које образовање у иностранству чине јефтинијим од студија у сопственој држави. Бројни студенти жале се на проблем застарелости студијских програма, те се ако остају у држави уместо државних факултета многи окрећу приватним универзитетима.
Почетком ове године цела држава је брујала о поскупљењима школарина, а највећа халабука дигла се око Архитектонског факултета у Београду, где је предлог нове школарине на годишњем нивоу износио 290.000 динара. Студенти су блокирали факултет и захтевали да до овог поскупљења не дође, али ситуација, макар у медијима, никад није добила званичан епилог.
Поред проблема са образовним системом, Србија полако постаје све небезбедније место за живот. Ово прати пораст насиља међу младима, између осталог и вршњачког које је 3. маја ове године попримило физички елемент и довело до смрти деветоро деце и школског чувара, па сваких неколико дана до нас стигне вест да је још неко преминуо. Било да су у питању деда и унук из Бачке Паланке које је у размаку од неколико дана убила струја иако су Електродистрибуцији пријављивали квар 27 пута, или напади посланице Народне странке Иване Парлић на инфлуенсера који се шминка, у Србији је насиље извршило инвазију на јавни простор. Није чудно да млади, или родитељи који одлучују да породице са децом изместе у друге државе, не желе да живе окружени атмосфером мржње и безакоња у којој син власника телевизије са националном фреквенцијом или кум председника државе могу да изазову саобраћајне несреће, од којих је једна однела живот младе особе, а прођу некажњено.
Кеш уместо поштовања
Иако највећи број особа старости од 15 до 30 година живи у градовима, 39,6% младих пребивалиште има у неградским срединама. Мада од почетка тренутног мандата Владе постоји ресорно Министарство за бригу о селу, а Србија има потенцијал да од пољопривреде заради на нивоу државе, али и самих пољопривредника, цене откупа усева су све ниже, а акценат се ставља на притискање јавности да се усагласи са отварањем рудника који би могли да имају погубне последице за животну средину. Бор, захваљујући рудницима, фабрикама и неодговарајућим мерама очувања животне средине, бележи огромне стопе малигних тумора код грађана, као и смртност од истих. Ко жели да живи у држави у којој се гуши?
Ипак, није све тако црно, ,,за нашу децу” – до сада се три пута из државне касе издвајао новац за једнократну финансијску помоћ упркос инфлацији и потреби да се скупи новац за изградњу Националног стадиона и Београда на води. Недавно су чак донети закони којима се младима обезбеђује помоћ при куповини стана у ком желе да оснују породицу.
Авај, 36% младих који одлазе из Србије као главни разлог наводе жељу за достојанственијим животом (МОНС). У држави у којој посла у струци за многе младе нема, а императив је одржавање односа заснованих на непотизму, чини се да је достојанство прецењено, ако не и имагинарно.
Достојанство не постоји ни када млада трансродна девојка нестане, комшије слушају вриске из стана момка који је познат по претходним изливима насиља и то не пријаве полицији све док таблоиди не почну да каче дегутантне детаље о њеној смрти. Достојанства нема када у првој половини године држава броји тридесетак случајева фемицида, који наш закон уопште не препознаје као злочин из мржње. Достојанства нема ни када у Србији, држави на чијем челу (макар по Уставу) стоји чланица ЛГБТ+ заједнице, учесници EuroPride-а шетају између металних ограда како их неко не би вређао, физички напао или горе. Достојанства нема за оне који желе да успеју поштено, без плаћених диплома са непостојећих факултета којима се кити добар део државног врха.
А шта ћемо сутра?
У првом уписном року на Катедри за наставника физике уписан је само један студент. На наставничким смеровима већине факултета фали и бруцоша и старијих студената, а држава најављује доделу стипендија за оне који ове смерове одлуче да упишу док истовремено тражи да најбољи врате дуплу стипендију коју су добили зато што је просветни систем неуређен и оставља рупе за малверзације.
Култура се полако своди на гледање ријалити програма, било из морбидног интересовања или потребе да се исмеје систем размишљања доминантан у несрећној свакодневици.
А када дође сутра (или пре, прекосутра, с обзиром на то да се не запошљава довољно радника, па су они који раде исцрпљени и не стижу да одраде све што је неопходно), када се Србија евентуално одлучи у ком правцу жели да иде, као део Истока или Запада, неће бити грађана који ће моћи да се сложе или не сложе са одлукама Врха.
Србија ће постати земља духова, а Свети Сава, Свети Симеон и манастири које држава користи као изговор за конфликте на Косову биће поменути само као део усменог предања дијаспоре која се сјатила у Бечу, Чикагу или Сиднеју.
Ауторка: Љубица Огњеновић
Насловна фотографија: unsplash.com
