Босонога деца трче по раскопаној земљи на ивици раке која може бити симбол сахране једног система, симбол погибије народа и… почетак радова на сплавском водоводу. Морбидно? Јесте. Да се манем метафора, раније данас (25. марта) сам посматрала како све генерације српског људства затрпавају нелегално ископане канале на Савском насипу.
Уз песму ЕКВ-а чији рефрен иронично поручује да је ово ,,земља за нас”, смех и осећај заједништва (који се у овој држави изгледа јавља само у току неког протеста или какве друге кризе, од којих смо се једне колико јуче присећали), Савски насип кроз своју бедну судбину служи управо оригиналној намени – да спаја људе.
Представници невладиних организација и лево оријентисани посланици или будно мотре на радове или и сами копају. Потребу да преврнем очима јер – наравно да копају грађани, а не политичари – потискујем свешћу да посланици бране насип од полиције и налогодаваца дан и ноћ већ неко време, углавном на уштрб своје политичке каријере. Они су своје одрадили и раде свакодневно.
У оближњим продавницама, по речима окупљених, више не могу да се нађу ашови и лопате. Ако се овако настави државна несташица кофи, канти и пластичних кеса нам не гине, мада би то путем пореза још и оснажило налогодавца радова.
Неко клинче, можда 6 година има, ме је у пролазу питало шта ми то копамо. Хтела сам да му кажем, мали, тебе ова држава хоће да угуши, јер неће постојати дрво да ти производи кисеоник, и да те удави, јер ће река да наплави место на ком тренутно стојиш. Уместо тога сам се спетљала, почела да лупам о поплавама, гласној музици и како се људи окупљају тамо где је гласна музика, а поплаве могу да их угрозе. Не знам како детету да објасним да је држави у којој стасава његово одрастање на ливади по којој нису посађена зрна естраде већ зрна пољског цвећа, последња рупа на свирали. Упркос мом лошем објашњењу и он је с татом кренуо да помаже.
Након два сата роварења по сувој земљи раме уз раме са женом која ми се представља као професорка у једној школи и њеним једногодишњим дететом, све ми тешко пада.
Горчина у устима није од прашине и песка, нити од глиста које смо овом приликом вероватно сви покупили, већ од једа. ,,Наша деца”, та чувена флоскулна ,,наша деца”, затрпавају рупе у систему који би требало да их штити. Штите их бабице које урлају на породиље у салама, штите их родитељи док их бију, штите их кад им говоре да окрену други образ кад их неко у школи малтретира и за њих раде док уништавају сваку зелену површину већу од моје (тренутно нажуљане) шаке.
Жалимо за жртвама ратова, оплакујемо децу која никада више неће загрлити мајке и војнике који никада више неће певати ,,Тамо далеко”. Од свог тог жаљења не стижемо да зажалимо што неко одлучује да у бетону закопа ,,нашу децу” пре него што уопште стигну до ратишта. Ако им је циљ да ,,нашу децу” склоне од рата тако што им неће дати прилику да уопште дорасту мобилизацију, скидам им капу – одлично им иде.
Ја сам отишла тик пре него што је пала киша. Надам се да ће деца оних који су остали да раде и по пљуску имати среће да избегну судбину коју им неко пише.
Текст и фотографије: Љубица Огњеновић
