Бити из провинције заиста значи бити ушушкан, заштићен од суровости великог града – и то схватиш тек када из те исте провинције одеш. Прилика за то прво и значајно, али и стресно и неугодно раздвајање од малог родног града јесте, између осталог, упловљавање у академске воде.
Та једна аутобуска карта која одједном више није повратна са собом доноси вишеструке промене у начину живота и размишљања, навикама… Док родитељи и сестра или брат више нису иза суседних врата на свакодневном нивоу, док су пријатељи из детињства расути по другим универзитетским градовима у Србији или ван ње, нови живот се полако кроји и другачији је од свих прича којима су нас други припремали за овај преседан. Новине су свуда. Нови људи, нова места, ново омиљено место у новом крају, нова образовна установа, ново омиљено вруће пециво у новој пекари… И баш тада оно чувено: Свако је кројач своје судбине, заиста добија смисао.
И сада, након четири месеца новог животног поглавља, сабирања утисака и навикавања на чувени студентски живот, нарочито се издвајају четири промене које са собом доноси селидба у Београд.
Нема више оног Ајде за пола сата! – спонтаност као мисаона именица
Београд чини да се особа која стално касни претвара у особу која увек на договорену дестинацију креће знатно раније због непредвидљивости градског превоза. Дакле, мењају се укорењене навике за које се чинило да се никад неће променити.
Начин размишљања приликом уговарања одласка на кафу, који би иначе требало да буде опуштајући, постаје права рачуница, достојна врсног математичара. Треба ускладити превоз до кафића и од кафића назад, потенцијалне застоје у саобраћају, а још ако има и преседања… Зато благословен био онај који је измислио Гоогле мапе, Моовит и сва друга помагала!
Никога није брига са ким си на кафи
У малом граду заиста сви знају свакога. Ако се сви људи у, рецимо, једном локалу не познају лично, сигурно ће једни о другима знати чији је он/она, из ког је комшилука, или, на пример, читаву историју љубавног живота барем у претходних годину дана. Природно је да мале средине одликује већа присност и познанство са већином суграђана (ако не и свим). Некада то улива сигурност и поверење, али некада може бити крајње оптерећујуће, па и дегутантно. У малом граду је сваки потез подложнији трачарењу, свака одевна комбинација зрела за одмеравање и сваки избор у сваком сегменту живота изузетан материјал за коментарисање.
Оно што Београд истински пружа јесте приватност. Кнез Михаилова је прави мозаик непознатих лица, најразличитијих стилова облачења, људи са разноликим животним причама. Нема задирања у туђу приватност и туђе изборе, јер брзина живљења људима не дозвољава да обраћају пажњу на оне који им нису нарочито блиски и значајни у животу. У продавницу заиста можеш да одеш право из кревета и ама баш нико се неће зачудити када те види у пиџами и рашчупане косе.
Превише прилика, а премало времена
Престоница је прави рај за љубитеље културе, ноћног живота, времена у природи, гурманске, па и веганске исхране… Заиста за сваког нуди понешто, и то тако да за испуњење сваке жеље постоји више опција.
Према званичним подацима, Београд има 18 позоришта и три независна театра. За љубитеље филма, на располагању је чак 17 биоскопа. Када осване сунчан дан, не зна се да ли је бољи избор Пионирски парк, Ташмајдан, Универзитетски парк, Карађорђев парк, Градски парк у Земуну, или пак посета Авали. За ноћне птице Београд је синоним за загарантован луд провод, обилујући клубовима, сплавовима и кафанама. Вероватно је немогуће избројати све кафиће и ресторане у Београду.
Дакле, Београд нуди толико опција, да је ретко који рођени Београђанин стигао све да их испроба. То, нажалост, и јесте проблематика Београда – нуди превише прилика, а даје премало времена.
Баш све зависи од тебе
Слобода коју нуди студентски живот често може да занесе и превише опусти, а услед брзине живљења, некада може бити касно за повратак. У Београд као новопечени/а студент/киња треба доћи водећи се мишљу да баш све зависи од тебе. И не, овде нема хиперболе – заиста је тако.
Овде није реч само о полагању колоквијума и испита, завршавању предиспитних обавеза. Успех у том пољу зависио је искључиво од нас самих и наше дисциплине и током претходног школовања. Сада је више реч о кројењу потпуно новог живота, новог круга људи и испуњавању свакодневних задатака који су се некада чинили безазлено.
Почнимо од наизглед баналних ствари, које након селидбе постају све осим баналне. Да ли има довољно чистог веша, да ли је храна за сутрашњи дан спремна или макар извађена из замрзивача, кварови у стану и плаћање рачуна (ако сте студент/киња-подстанар/ка), и све остале ствари за одрасле одједном нам постају јако блиске, јер управо се то и дешава – одрастање.
https://www.instagram.com/p/CnXZAZON-Q6/?igshid=YmMyMTA2M2Y
Друштвени живот и грађење мреже нових људи такође се тичу не само личног избора, већ и организације. Треба ускладити све свакодневне и факултетске обавезе, евентуалне хобије и уговорити кафу са новим друштвом. Процена нових људи одвија се потпуно самостално, јер више нема родитеља у близини, сестре или брата, или најбоље другарице и друга из детињства да укажу на црвене заставице код неке особе које тренутно не видимо. У малом граду о свакоме можеш све да сазнаш. У Београду (или било ком великом граду) на располагању је само оно што ти одређена особа пружи. Међутим, неретко емоције и помисао: Јој, како смо кликнули!, некада избришу превентивну дистанцу и опрезност.
Почетак студентског живота је пут који треба самостално утабати. Он највеће конформисте тера да напусте удобне и сигурне сопствене границе које су поставили. Пред авантуристе ставља чак и за њих велика и непријатна изненађења. Али, то је све део непроцењивог искуства, део лепоте живљења. Повремена погрешна скретања са тог пута су потпуно нормална и треба их схватати као лекције, а не поразе. Сви ми који смо у могућности да се образујемо на високом нивоу треба да будемо захвални на тој привилегији, да пригрлимо све страхове и изазове и да се са њима суочимо. Напустили смо своје градове због остварења циљева и амбиција и они навијају за нас да у томе и истрајемо.
Ауторка: Милица Михајловић
“Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.“
