У Арени Синеплекс премијерно представљен филм "Индиго Кристал"
Радња дебитантског филма младог редитеља Луке Михаиловића одвија се у Шапцу, његовом родном граду. Како је Лука истакао за Омладинске новине, првобитан сценарио био је замишљен као дипломски студентски рад пет година пре снимања самог филма, када се вратио у Шабац. Приказати Шабац у свом физичком смислу, била је замисао. Иако се град променио, Лука га је замишљао исто – сиво. Прва верзија приче била је усмерена на човека који се из иностранства вратио на сахрану пријатеља. Касније је дошао на идеју да креира аутентичну слику свог града и данашњице у којој живимо кроз другачији визуелни идентитет, кроз ансамбл филм и црно-беле тонове.
То је кренуло још 2018. – мој повратак у Шабац. Град се физички променио за тих десет година, тако да је то била нека иницијална каписла, а ја се надам да ће овај филм остати као тестамент неког времена. Мислим да црно-бела техника јасно прави разлику између документаристичког приступа и комерцијалног филма. Црно бела естетика можда може да одбије у том комерцијалном смислу, али она носи своју тежину и доприноси управо јер има тај документаристички приступ. Волео бих да публика сруши предрасуде да када код нешто ново изађе да се одмах негативна стигма створи, нагласио је Лука Михаиловић.
Подухват Луке Михаиловића подржала је продукцијска кућа „Режим“ и продуцент Милош Аврамовић. Сценарију је великим делом допринео Миодраг Радоњић, који је уједно и главни глумац и продуцент Индиго Кристала. Он је препознатљив по улози криминалца Баће у Јужном Ветру. Вук којег тумачи у Индиго кристалу, другачијег је менталног склопа личности од Баће. Радоњићев јунак Вук је повратник из затвора који се адаптира на друштво и ситуације након повратка. Али, у средишту социјалне драме није сам криминал, већ пре свега једна унутрашња борба са сопством, како објашњава за наш портал.
Не постоји никаква сличност и претапање лика из Јужног ветра, ово је један чак доста интровертан јунак који много тога носи у себи. И уопше није тако екстравагантан као Баћа, импулсиван као он. Него је једноставно један тотално другачији тип човека из тог миљеа - он је и покајник и жртва у исто време. Привукла ме је та једна слојевитост коју сам добио у овој улози, где просто играм пре свега ту неку комуникацију са соспственом подсвешћу. Ми то у овом филму видимо, публика то види, да постоје четири сна које сања мој јунак, а сан је у суштини нека врста комуникације са сопственим тим подсвесним животом и то је оно што је био неки први импулс. Има још доста тога што чини ту улогу, лик некако доживљава то неко покајање, али кроз жртвовање, што је неки можда и чак симбол односно чин, хришћански чин, који је врло инспиративан и изазован, рекао је Радоњић.
Генерацијски јаз неминовно је да приметимо у данашњем друштву. Посебно када је у питању неразумевање генерације „Зед“ и неадекватно поступање и валидирање њихових потешкоћа и образаца понашања. Ова социјална драма осликава две генерације – генерацију ратног доба, односно Индиго (од 1988 до 1998) и послератног транзиционог доба (од 1998 до 2008) – Кристал генерацију. Миодраг Радоњић сматра да сваки лик носи неку јасну поруку, било да припада старијој или млађој генерацији. И да је јако важно шта остављамо младима и „како им се обраћамо“.
Много тога ће научити. Овај филм нема никакво подилажење теми, нема никакву емпатију према криминалу. Филм је изузетно „тврд“ у том смислу, али је и јако пуно неког шарма, духа, пун је чак и хумора. Има тај један изузетно значајан крај, а ми смо један емотивни доживљај носили после са филма. И управо због тога – поентирања на крају, сматрам да ће свакако многи научити штошта. А то је опет индивидуална ствар шта ће неко препознати као нешто чему се подсмева у себи, или шта ће да научи. У филму имамо однос Гоџија и Зизија - тај старији брат и млађи брат. Старији би требало да имају неку врсту ауторитета, али примењеног ауторитета, не само ја сам ти ауторитет, мораш да ме слушаш, него који упућује - имаћеш неке последице због тога, некако морам да те ограничим на нешто да би ме слушао и да би схватио да су неке ствари за тебе лоше. То је једино што нама старијима да кажем остаје ка младима. А опет вероватно да постоји тих неких психолоишких манипулација кад некад мораш да знаш неког да пустиш, кажеш добро ајде ти „дивљај“ мало па ћеш да видиш како ћеш се осећати, па онда дођи да причамо. Тако да је то онда један сложен задатак. Ја немам још то искуство да имам старије дете, мој син има две године и у тотално сам другој психологији у смислу тог преношења младима нешто, али претпостављам да све то је слично и касније, дакле да будеш пажљив, некад не можеш само на силу нешто, истакао је Радоњић.
Улогу проблематичног Зизија, који је изгубио старијег брата, тумачи Денис Мурић. Он је један врло енергичан лик и представник Kристал генерације. Иако је имао захтевнији задатак, Денис за Омладинске новине преноси своје одушевљење глумачком екипом и читавим процесом настајања овог филма као симбола двеју генерација.
Имали смо ту срећу да је текст био стварно добро написан, тако да смо од самог старта имали шта да играмо, односно имали смо пуно меса у том тексту и сценарију. И онда смо врло лако надограђивали те идеје и намаштавали. Снимали смо доста, биле су то дуге и велике припреме са редитељем. Фантастична глумачка екипа, толико смо ствари прошли, сви смо се толико добро спремили да смо на пробама "ухватили” све, те смо на снимању били све сигурнији и нисмо имали пуно потешкоћа на самом сету. Цело снимање је једна анегдота била заправо, истакао је Мурић.
Крај филма има свој хајлајт: „Није слобода да радиш све што хоћеш. Слобода је да не радиш оно што нећеш“. Питали смо Дениса Мурића шта је за њега слобода и шта би поручио Кристалној генерацији.
Срећа је управо та слобода избора, то нема цену. За мене она слобода која стоји у слободном избору - да можеш да радиш и да прићаш и мислиш шта хоћеш“. Сама генерација за себе мора наћи неки пут и неки излаз који одступа да кажемо од тих „лаких путева“. У филму је представљен конкретно мој лик и његов начин доласка до циља - зарада на неки лак начин. Дакле, просто мислим да морају да нађу себе и да некако схвате шта желе да раде у животу и на неки прави начин спроведу своје идеје, истакао је Мурић..
Глумица Нина Јанковић у свом родном граду игра професорку хемије – Мају. За наш портал истиче да је током снимања добила нека нова запажања и увиде. Она верује да ће овај филм дуго живети и да баш овакав обојен црно-белом техником има посебну емоцију и сврху.
Ја сам углавном глас разума, што саветујем и својим пријатељима. Али Мају, радила сам је другачије. То је период мог живота јако тежак, али су се на крају склопиле све коцкице и мислим да сам направила једну јако лепу квалитетну улогу. Највише ми је помогло то што сам добила децу, па неке ствари су ми много јасније, а у филму постоје ствари које се дешавају свима, можемо да их искористимо. Филм ми је дао ту глумачку слободу, мени је баш драго што сам сада већ у годинама да стварно могу да бирам шта ћу да радим. Мислим да су ми деца некако променила и мој стил глуме и дали су ми некако да живим. Као и ова млада екипа са којом сам радила, ја сам ту једна од старијих. Мало су ме подмладили, било је занимљиво и тешко али стварно смо имали прелепо искуство. Сложила бих се са Луком и волела бих да се склоне те предрасуде. Позвала бих људе да дођу да погледају диван црно бели филм где може много јача емоција да се осети када су ту боје и када не знаш више ни шта гледаш. Овде си некако усресређен на глуму, на односе и на те младе људи који желе нешто да ти поруче, нагласила је Нина Јанковић.
У филму посебне улоге уживају фронтмени групе Црни церак – Реља Деспотовић и Ђорђе Бибић. Они су направили музику за сцене у филму. Као представник млађе генерације велику пажњу публике привукао је и Павле Менсур који у Индиго Кристалу игра Снифија. Павла је највише привукла та сарадња са Денисем Мурићем и њега је издвојио као фаворита и лика који је направио највећи глумачки задатак до сада. Менсур је након премијере у Новом Саду за Омладинске новине издвојио једну врло важну поруку усмерену младима:
Не постоји брз новац, не постоји линија мањег отпора и све то кошта живота, закључио је Павле Менсур.
Филм Индиго Кристал од деветог марта на редовном је репертоару биоскопа Арене Синеплекс у Новом Саду, као и у биоскопима широм Србије.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Александар Живаљевић
