Колико смо способни да прихватимо себе, толико смо способни да прихватимо различитости других људи. Ипак, делује да људи не савлађују баш на прави начин уметност прихватања других. Можда баш зато што не могу да прихвате себе.
Ако гледамо у суштину човека, делује да смо сви засебна острва. Можда за педесет година неће постојати свет летећих аутомобила и метаверзе, али сигурно је да постоји вероватноћа да људи са другима неће говорити. Људска неосетљивост заузима свакога, било да због ње пати или се њоме наслађује. Из тог разлога се одвајамо једни од других, па нам нама блиска бића постају странци.
ПОДВОЈЕНОСТ И ОДВОЈЕНОСТ
Из нама непознатог разлога, на овом свету је све мање емпатије и људскости. Можда су сва времена донекле на неки начин била иста, али делује да се ово време баш издваја по недостатку разумевања и осећања за друге људе. Откуда то потиче? Можда од људске посвећености развијеним технологијама, од превелике количине времена које људи проводе на телевизији и друштвеним мрежама? Нисам сигурна, околности данас су можда другачије него пре педесет година, али оно што је људско нису могла да измене нова технолошка решења.
Како је могуће да поред толико људи око нас ипак будемо усамљени и напуштени? Борци за правду, борци за разне вредности, сами против свих… Поред тога, делује и да они око којих је највише људи осећају највећу усамљеност. Можда зато што их нико од тих људи заиста не разуме и не прихвата онаквим каквима јесу.
НЕПРИХВАТАЊЕ
Одувек је постојало неписано правило о људском друштву према коме или морамо да се прилагодимо да бисмо били прихваћени морамо или да се прилагодимо, или да се повучемо из друштва. Уколико нисмо слични нама човеколиким бићима и не поступамо према неписаним друштвеним правилима, наићићемо на вид друштвене осуде која може пресудно утицати на наш даљи развој. Отуда се многи прилагођавају друштвеним правилима према којима морамо да носимо косу на одређени начин, да се облачимо на одређени начин, да се прилагођавамо новим трендовима. Ако је друштвено правило да морамо да имамо аутомобил, новац и партнера одређеног профила, ми смо на друштвеној лествици губитници уколико то немамо. Па чак и ако све то имамо, можемо да будемо предмет друштвених испитивања и осуде.
Оно што је занимљиво то је чињеница да се осуђују и коментаришу чак и сасвим уобичајене животне ситуације. Предмет наших разговора и осуда буде чињеница да је неко са неким почео да се дружи, чињеница да се неко са неким помирио, чињеница да се неко у некога заљубио, да је неко нешто купио, да се неко запослио… Као да кроз све те животне ситуације не пролазимо и ми сами, и као да све те ситуације нису уобичајене.
О ТРАУМИ
Неприхватање наших ставова, нашег држања, неће увек исто утицати на нас. Неприхватање у раном детињству и адолесцентској фази утиче на стварање одређене врсте трауме која може играти улогу у нашем каснијем односу према блиским људима, а и према људима уопште. Колико би нас било веселијих, комуникативнијих, нежнијих и топлијих, само да неко није у раној фази нашег живота утицао да створимо трауму и трајно изгубимо поверење у људе. Нама делује да су наши потези безазлени и тако лакомислено поступамо и изговарамо неке речи, немајући обзир према томе како ће наше понашање утицати на друге људе.
Истраживања показују да трауме које носимо из куће и из школе имају далекосежне последице у нашем каснијем понашању у животу. Период адолесценције буде или период нашег бунтовништва или период наше вере у живот и људе. Уколико спадамо у другу групу, треба имати опреза према томе да је овај период и првих већих разочарања у животу, тако да онда можемо теже предбродити то животно раздобље. А живот са својим компликацајама ће постајати све озбиљнији, те ће се и разочарања повећавати, па ће наша траума све више утицати на наше отуђење од људи.
ПРИХВАТАЊЕ
Иако је некад тешко носити бреме људске социјалности, човек је социјално биће. Њему су неопходни други људи како би опстао. Из тог разлога бисмо можда требали да разумемо и младост и незнање и неупућеност. Нико од нас овај живот не живи по стоти, него по први пут. Нико од нас не зна са каквом траумом онај други наступа у животу, зато је неопходно да са разумевањем и стрпљењем приступамо другима. И да се научимо уметности прихватања, јер ће тако и оном другом бити лакше и прихватиће и он друге и рашће. А овако ћемо посејати семе злобе, па ни тај други неће да расте од нашег прихватања, а нећемо ни ми расти јер се нисмо научили уметности прихватања.
ТЕКСТ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
ИЗВОР: UNSPLASH.COM
