Писање јесте саставни део књижевности као врсте уметности. Некоме писање је основно занимање, некоме је хоби, некоме вид психотерапије... Свакако, изучавање писане речи није нешто што је једноставно и занемарљиво. У ово се можемо уверити читајући неке од најлепших написаних реченица из светске књижевности.
Уметност нам је неопходна како бисмо животу дали један нови смисао и суштину. Она је исказ наших емоција, наше енергије, наше полетности и тромости. Уметност је оно што се заживљује са нашим бивствовањем. Књижевност је уметност писане речи, те има једноставан начин да се приближи неком човеку. Са уметношћу писане речи се суочавамо или кроз читање дела познатих и мање познатих писаца, или кроз наш труд и напор да и сами будемо посленици писане речи.
КЊИГА – СВЕТ ЧАРОЛИЈЕ
Верујем да скоро свако од нас зна ону чувену реченицу : ,,Имао сам једног правог искреног пријатеља – књигу." У тој реченици крије се велика истина. Дешавају се ситуације у животу да, било својом кривицом, било без кривице, останемо сами са собом и без разумевања. Велика је тада дилема шта радити, како издржати бол и како наћи излаз из такве ситуације. И често нема другога где у некој књизи где се судбина аутора или неког лика преклапа са нашом, па нам се нуди поука као светло на путу ка нашем спасењу и познању.
Ван свега тога, човек често остане сам са својим мислима. Без обзира на отвореност, на мноштво пријатеља, љубави, у неком тренутку човек остане сам у кутку својих мисли и усамљен пролази кроз неку фазу. На крају крајева, сви смо ми усамљеници са нашим најдубљим осећањима. И онда, чак и када нам не треба излаз из неке ситуације, књига нам нуди свој јединствени свет у коме проналазимо себе и људе који осећају исто што и ми. Тада осећамо олакшање јер нисмо неуобичајени и нисмо сами. Поред тога, књига са својим изграђеним светом даје нам прилику да се опустимо и за тренутак изађемо из проблема наше свакодневице.
ПИСАЊЕ – ХОБИ ИЛИ ПСИХОТЕРАПИЈА
Неки чак из својих раних дана из основне школе, из хобија, из жеље да буду припадници неке секције крену са писањем. И то остане нека од великих љубави из њиховог живота којој остају и даље посвећеници, било да имају жељу да буду део неког клуба и да објављују радове, било да пишу из потреба своје душе. Писање је један значајан и не тако лак хоби, јер иако је то хоби, њему треба посветити свој ум, енергију и време. Писање је и један леп хоби, јер вам даје ту могућност да просто на леп начин, лепим речима изразите своје мисли и окупације. Са друге стране, оно вам може пружити шансу да будете део неког клуба који окупљају другачије и вама сродне људе, јер су писци, попут књига, магичан свет за себе.
Психотерапија писањем није непознаница, данас се њоме баве као озбиљним видом психотерапије и људи присуствују радионицама. Циљ ове психотерапије на том нивоу и није толико лепота написане речи, лепота стила, колико да људи испишу оно што осећају. Не уче вас стилу да будете писци него да пробудите и помирите се са неким скривеним кутовима у себи што је и циљ сваке психотерапије. Међутим, свако ко пише, нарочито људи који пишу "за себе" који нису вољни да оно што пишу поделе са другима, њима је писање део уметничке психотерапије. Људи на тај начин исказују емоције, опуштају и сабирају мисли уз лепоту написане речи. На тај начин људи негују лепоту лепог која им пружа вид психотерапије.
ЗАШТО ЈЕ ПИСАЊЕ ВАЖНО
Иако се данас цене неке друге вредности, уметност писане речи и данас поседује велику вредност и значај. Иако је Егзипери писао да је говор извор неспоразума, опет је говор начин споразумевања међу људима. Речи су наша оруђа којима се служимо како бисмо се споразумевали, како бисмо опстали и обезбедили све оно што је неопходно. За неке професије речи су основни ресурс. Зато, када нам је већ дат тај дар, увек је лепо од неког дара направити нешто лепо и искористити га на прави начин.
Верујем да се многима разне мисли врзмају по глави, али да их потискују и да их не разумеју, а оне их опет тиште и утичу на понашање. Зато је некада много лакше своје мисли ставити на папир, оснажити их и дати им живот. Такође, много је лакше некада у написаној поруци или у некој књизи наћи свој излаз. Речима се људи споразумевају, и најлакше се некоме може прићи речима, а нико на тако леп начин као неки аутор. А не смемо заборавити да се некада ,,човек осећа усамљено међу људима", па књига остаје као једино решење и излаз. А за неке и оловка и папир.
ТЕКСТ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: UNSPLASH.COM
