Када је из пера Јована Скерлића на папир пренета критика дела Владислава Петковића Диса, чинило се да је књижевна судбина младог писца запечаћена. Нико није могао ни наслутити да ће управо оштре речи критичара створити „принца изгубљене генерације“ и увести Диса у књижевну бесмртност.
Владислав Петковић Дис рођен је као девето од тринаесторо деце Марије и Димитрија Петковића, у Заблаћу код Чачка. Гимназију је похађао у Чачку и Зајечару, али не успева да положи завршни испит. Чињеница да нема положен испит зрелости није га спречила да ради као учитељ. Ипак, учитељским послом бави се свега две године, након чека одлази у Београд и започиње свој пут у бесмртност.
Кнез Михаилова улица је те 1908. године окупљала академску елиту, намирисане и углађене професоре, књижевнике и лекаре. Сви ти људи, са својим бисерима и упегланим кошуљама били су за Диса неки други, непојмиви свет.
Висок, блед, дуге косе и занесеног погледа Дис није успевао да нађе своје место у круговима око Кнез Михаилове, те је убрзо своје песничко надахнуће пронашао у Скадарлији.
У друштву Антуна Густава Матоша и Симе Пандуровића, Дис постаје један од најчешћих гостију београдских кафана.
Убрзо почиње да објављује прве песме у Српском књижевном гласнику и Новој искри под псеудонимом Дис. Већ тада, Дис својим песимистичким ставом и песмама у којима доминира мотив смрти изазива велику пажњу. Богдан Поповић и Јован Скерлић на Диса гледају као на песника „изгубљене генерације'' , писца који у своја дела тка „болесне мотиве и језичке грешке'', трује нове нараштаје песмама које „нису лепе''. Иако би оваква критика означила књижевни крај за готово сваког писца који би се до тада појавио на српској књижевној сцени, за Диса је она била почетак. Критика „старе'' генерације књижевника и академика, гнушање људи из Кнез Михаилове улице и одбацивање из књижевних кругова нису поколебали Диса. Наставио је и даље да пише о стварности онаквој каква је у његовим очима, о неснађености младог човека и изгубљености у блештавилу које само маскира трулеж друштва.
Почетком Балканских ратова Дис се пријављује као добровољац, али попут Гаврила Принципа бива одбијен због лошег здравља. Због тога ратове проводи као ратни дописник. Окружен страдањем и патњом Дис још дубље тоне у песимизам који се прелива и на његову поезију.
1911. године, објављује збирку „Утопљене душе''. Критика је овај пут била оштрија. Диса су прозвали песником „подераног капута''', а његову поезију „песимистичним отровом за омладину''.
По улицама се шапутало о пореклу псеудонима Дис. Готово је извесно да је у питању само средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, али многи су у њему тражили дубље значење. Тако је убрзо Дис постао и песник Дантеовог „Пакла'' и Бог подземног света.
Убрзо након објављивања збирке, Дис се жени Христином, младом службеницом. Како је тада песник живео у дубоком сиромаштву, прстење за венчање позајмили су од пролазника испред цркве. Године које ће уследити биле су тешке за породицу Петковић. Живот у немаштини, одбаченост и болест оставили су великог трага на песника.
Када је свануо 28. јун 1914. године, а звук Принципових хитаца одзвонио и у Београду, Дис је био свестан да је на помолу рат који ће свет увести у до тада непојмиво страдање.
Песник је себе ставио у службу Отаџбине. Као ратни дописних Браничевског одреда прешао је Албанију и стигао на Крф. Са Крфа одлази у Француску, где настају Недовршене песме. Маја 1917. године, сазнаје да му породица гладује.
Новац који им је слао никада није дошао до њих.
29. маја 1917. године Дис се укрцава на француски пароброд заједно са многим Србима, међу којима је била и Анка Петровић, сестра Виде Ружић, касније Црњански. Следеће вечери немачка ратна подморница потопила је француски пароброд и на дно мора повела Дисову утопљену душу.
Након његове смрти, Христина остаје сама са двоје деце. 1918. године ћерка Гордана умире у пожару. Песников син Мутимир, за време Другог светског рата био је капетан у војсци Драже Михаиловића. Ратна деловања свог сина, мртав Дис је плаћао. Остало је забележено да је одлагање манифестације „Дисово пролећ'' настало услед негодовања локалних моћника шездесетих година.
Дис данас важи не само за првог надреалисту ових простора, већ и за првог писца у Европи који је у своју поезију уносио елементе метафизике. Снови, надреална стварност и мрачне ноте свој пут у књижевност нашли су тек 1920-их година.
Песник који није имао узоре, који није читао стране писце, није говорио стране језике и који је читавог живота био оспораван и критикован, постао је узор читавој надолазећој генерацији.
Дисова кућа у Заблаћу данас као да проживљава судбину писца изнова. Обијених врата, без прозора и фасаде, родна кућа великог песника може да се уруши свакога часа. Обећања локалних власти о решавању проблема до сада нису испуњена. Остаје нам нада да Дисова родна кућа неће потпуно следити судбину писца и утопити се, овога пута не у Јонском мору него у блату немара.
Јелена Филиповић
